Кад неко реши да „врати богу улазницу за живот“

Сваке године око 1.400 особа у Србији дигне руку на себе, а по броју самоубистава наша земља се налази на 13. месту у Европи. Сурова статистика суицида сведочи да сваке године око 40 особа реши да „врати Богу улазницу за живот” скоком са Бранковог моста у Београду, а буђење раног пролећа јесте доба када највећи број особа „предаје борбу” са црним мислима.

Иако су многе особе склоне да траже социјално прихватљива објашњења за особе које су себи одузеле живот и да баратају тезом да „самоубице не постоје – њих су убили други”, др Милутин Ненадовић, неуропсихијатар и директор Специјалне болнице за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић”, истиче да је самоубиство пре свега манифестација болести – у првом реду емоционалних психоза (маније и депресије).

Подаци говоре да је ризик од суицида неупоредиво већи код оболелих од поремећаја расположења, код особа које злоупотребљавају алкохол или дроге и код шизофрених пацијената. 

Др Ненадовић скреће пажњу на чињеницу да се повећава број такозваних билансних самоубистава који чине представници трећег доба. „Велики је број старих и немоћних људи који носе претешко бреме усамљености, а ми према њима имамо однос псеудобриге.

Ове особе нису ни душевно поремећене, ни егзистенцијално угрожене, већ самоубиство чине из алтруистичких разлога – да би наследницима обезбедили стамбени простор или ослободили унуку собу”, упозорава наш саговорник. 

Суицидологија полних различитости сведочи да жене чешће покушавају, а мушкарци чак три пута чешће успевају да изврше суицид. Покушај самоубиства код лепшег пола најчешће је везан за узимање прекомерне дозе лекова или сечење вена, док се мушкарци често убијају ватреним оружјем или вешањем.

За оба пола је карактеристично да руку на себе дижу на почетку болести, када особа има снаге за самоубиство, или на крају болести када се чини да је борба са демонима депресије добијена.

„Иако самоубиству обично претходи једна дужа депресивна епизода, сам чин суицида најчешће је импулсиван и не може се предвидети. Међутим, оно што треба да буде сигнал породици да се у глави особе врзмају суицидалне мисли јесте туга која предуго траје, уочљив пад активности и повлачење у осаму, дуги периоди несанице и тумарање по кући у ноћним сатима”, објашњава наш саговорник.

Виши научни сарадник Института за социолошка и криминолошка истраживања Златко Николић истиче да Србија спада у земље са средњом стопом суицида и да највећи део националне суицидалне статистике „отпада” на Војводину.

„Стопа самоубистава у Србији износи 19,4 на 100.000 становника, а у Суботици и у десет општина у којима живи већинско мађарско становништво ова стопа износи чак 43,4 на 100.000 становника.

Феномен суицида везан је за социо-психолошке и културне особености народа и нема много везе са богатством односно сиромаштвом једне земље. У прилог тој тези говори и податак да највећу стопу суицида у Европи имају Финска, Мађарска и Балтичке земље, а најмању – медитеранске државе.

Стари и заборављени

Старосна структура самоубица сведочи да највећи број њих има између 60 и 70 година, што и не треба да чуди ако се има на уму да велики број особа старост проводи у самоћи и забораву.

Старачки домови ничу као „печурке после кише”, млади људи своју срећу траже под туђим сунцем и са својим остарелим родитељима комуницирају преко Интернета.

Заборављени од стране оних које су највише волели, наши стари суграђани више не налазе вољу и смисао живљења и одлучују да се својевољно удаље са ове планете”, закључује Златко Николић.

Фаталан изостанак подршке у окружењу

Само у току ове године више од 3.000 особа окренуло је број хуманитарног телефона Центра за пружање емотивне подршке и превенцију самоубиства „Срце”. Билансирајући искуство у раду са особама који се боре са црним суицидалним мислима психолог Славица Ранисављев каже да о суициду најчешће (гласно) размишљају старији мушкарци који су остали удовци.

„Највећи број особа који жели са нама да подели своје меланхоличне мисли корача авенијом средовечности и има проблеме са здрављем којима не жели да оптерећује своје најближе. Велики број њих има и озбиљне егзистенцијалне проблеме и доживљај да представља терет својој породици.

Међутим, нама се за помоћ често јављају и младе особе. Ипак, важно је разумети да раскид емотивне везе никада није довољно јак мотив да се одузме живот.

Наиме, суицид је метафора о капи која је прелила чашу психичког бола – нико се не убија зато што се посвађао са родитељима, или га је оставио емотивни партнер или је пао колоквијум, већ зато што у свом најближем окружењу нема подршку за тешку ситуацију у којој се налази”, закључује Славица Ранисављев.