О равним табанима и још по нечем

Друга тачка дневног реда 71. сутрашње седнице Националног просветног савета Републике Србије биће „Настава физичког васпитања у основној школи”, а од закључка који буде донет умногоме ће, једноставно речено, зависити здравље нације.

Наиме, почетком прошле школске године, Министарство просвете је обавестило школе да се предметна настава физичког васпитања за ниже разреде неће финансирати из буџетских средстава, већ да ће се ова настава изводити као разредна, а локалним самоуправама се даје могућност да задрже овај вид организовања физичког васпитања уколико обезбеде потребна финансијска средства...

Директори основних школа – слагали се с њом или не – поступили су по „наређењу” и из наставе искључили све наставнике физичког васпитања (такође и ликовне и музичке културе), јер је приоритет дат наставницима разредне наставе и попуњавању њиховог фонда часова.

Идеја Министарства просвете да се локалним самоуправама да могућност да и даље организују наставу физичког васпитања, коју би водили наставници физичког васпитања и да, наравно, саме обезбеде новац за њу, у актуелној финансијској ситуацији деловала је помало цинично. Од тога, све донедавно, није било ништа, а онда је стигла добра вест из Београда. Град Београд је одлучио да финансира наставу физичког васпитања за ученике од првог до четвртог разреда у 30 основних школа. Запослиће и плаћаће 30 наставника физичког васпитања...

Међутим, то је кап у мору. У Београду има 164, а у Србији око 1.100 редовних основних школа (не рачунајући специјализоване и приватне), које се налазе на буџету Министарства...

Тако ће, ако Министарство просвете не промени свој став, дакако на предлог Националног просветног савета, часове физичког васпитања и даље реализовати учитељи, који су недовољно стручни за стручну-методичку реализацију прописаног наставног садржаја, чиме се деци у најосетљивијем узрасту ускраћује квалитетна физичка и спортска активност, директно угрожава њихов правилан раст и правовремени развој психомоторичких способности.

На то, још од доношења одлуке Министарства просвете, упозоравају наставници и сарадници Факултета спорта и физичког васпитања у Београду и Друштво педагога физичке културе.

Ако за њихов апел чланови Националног просветног савета, истакнути професори, научни радници и академици, не буду имали слуха Министарство просвете, принуђено да се руководи штедњом, сигурно неће. Због тога ће доћи до озбиљног одступања од Националне стратегије развоја спорта у Србији, која с правом у први план ставља потребу да се код деце негује и развија редовно бављење спортом и физичким вежбањем. Такође, значајно ће се одступити од Одлуке о улози спорта у образовању Европског парламента у којој је истакнуто да је физичко васпитање једини школски предмет, у оквиру којег се деца припремају за здрав живот” јер је оно усмерено на њихов целокупни физички и ментални развој и да се зато сматра једним од најважнијих оруђа у социјалној интеграцији.

А о гојазности, кривим кичмама и равним табанима да и не говоримо...