Због цене – крајпуташи

У промету плацева баш важи основни економски закон понуде и тражње! То тврди и доказује Влада Михајловић, директор продаје агенције Сигма. Он наводи да су најчешћи купци плацева они којима се догодило дељење породице. Ту неминовно следи продаја већег стана, куповина мањег, а за преостали новац се купује плац да би се у (блиској) будућности отпочела градња. Каже да на ободу престонице може да се купи ар плаца по цени од 4.000 до 5.000 евра: превасходно мисли на Кумодраж, Миријево, Вишњичку бању, Јајинце... Што даље од пута (читај – асфалта) и инфраструктуре, то је цена нижа. Сурово правило, али је тако.

– Због прилично високе цене, купци се углавном одлучују за мали плац и, кад направе кућу, буквално немају где да се окрену или да суше веш... Али, тада је касно – каже Михајловић.

У Београду је најчешће плац власништво државе, па да би корисник пренео право коришћења неком другом мора да се сачини уговор о преносу права, али за то је неопходна и сагласност општинског органа. У пракси је то најчешће могуће добити, али из предострожности увек треба прво обезбедити општинску сагласност па тек онда плац нудити новом кориснику. Код продаје плацева где продавац има власништво, неопходна је и изјава међаша, оних који имају право прече куповине, да нису заинтересовани за куповину.

Плацеви су посебно постали интересантни после доношења Закона о хипотеци којим је омогућено узимање хипотекарних стамбених кредита и за објекте у изградњи, што иде наруку грађанима који желе да саграде властиту кућицу. Да не чују комшије које им "ходају по глави", свађају се, певају, да не зависе од тога када ће им градска топлана пустити грејање и на колико степени, да ли ће сви да плате заједничке трошкове одржавања... већ да сами могу да утичу на комфор и трошкове становања. И – да прођу јефтиније градећи у властитом аранжману. Чак je у последње време уочено да, као печурке после кише, ничу монтажне куће које су због цене "монтирања" јефтиније и прикладније као брзо решење стамбеног питања, иако је за такве објекте лакше доћи до грађевинске него до употребне дозволе – најчешће је реч о страним производима који код нас тек треба да добију атест.

За изградњу куће, рекосмо, мора да се обезбеди грађевинско земљиште, чија цена варира од града до града и од локације до локације. Агенти за промет непокретности кажу да су најскупљи плацеви у граду или на атрактивним локацијама, попут београдског Дедиња, Врачара или новосадског Телепа: цене су најчешће од 3.000 евра, па и до 80.000 (Дедиње као уздах и циљ многих...), а неки су и скупљи. У понуди су локације с изграђеном инфраструктуром или без ње, а у граду се углавном оглашава продаја старих кућа, које су шифра за слободне грађевинске парцеле, јер их инвеститори најчешће руше и граде зграду са више станова. Осим потражње плацева за стамбену изградњу, расте и тражња за плацевима за индустријске објекте. Крај аутопута Београд–Шид, па крај Новосадског пута, јагма је за "крајпуташима".

Недељко Малиновић, директор агенције Легат која је управо добила признање да је српски бренд у бранши, потврђује да су плацеви све траженији. Такозвано комунално опремање плацева одређује и цену и тражњу.

– Код кванташке пијаце по квадратном метру треба платити општини око 24.000 динара, а, рецимо, у индустријској зони крај Шимановаца, општина Пећинци наплаћује само 500 динара. И онда је јасно што се Пинк, Донкафе и остале велике фирме селе тамо и граде објекте за рад и производњу. С друге стране аутопута, општина Стара Пазова такође је генералним планом одвојила хектаре и хектаре за индустријску зону. Ту већ Милшпед прави магацине и складишта а и друге велике фирме се спремају да тамо "иселе" погоне.

И ту треба познавати прописе. Јер, дешава се да људи купују пољопривредно земљиште надајући се да ће му, захтевом општини, променити намену у грађевинско; а ту је закон јасан: намену може да мења само орган локалне самоуправе, а не појединац, тако да се дешава да рачун може да буде без крчмара.

--------------------------------------------------------------------------

Плацеви у Србији

У Аранђеловцу, само километар од центра (дозвољена градња, струја и вода), цена у огласима је 250 евра по ару. Испод Авале, у селу Пиносава, плац од пет ари продаје се по 1.500 евра за ар. У Јајинцима, нешто ближе престоници, цена достиже и 2.000 евра по ару. С друге стране главног града, у Калуђерици, код "Три тигања", 8,5 ари може да се пазари за 25.000, па и ниже, ако се "живе" паре изваде на видело. Такође у Калуђерици, у близини "Три тигања", на путу за Институт, шест ари, поред асфалта, у близини вода и струја, продаје се за 1.800 евра по ару.

А у Котежу, преко Дунава, на војвођанској страни, плац са водом и струјом у близини, продаје власник (што је, ваљда, битно) за само 1.250 евра по ару. Кумодраж, близина цркве, 21 ар, поред асфалтног пута, струја и вода поред плаца, богами, по 6.000 евра за ар.

У Крњешевцима, 30 километара од Београда, на аутопуту Београд–Загреб, стамбено-пословна зона, 132 ара продају се за 70.000 евра. Мало даље од Београда, у Гучеву, код Бање Ковиљаче, у близини мотела, нуди се 60 ари, са погледом на Дрину, дозвољена градња, за само 150 евра по ару. У Смедереву, насеље Југово (испред петље, поглед на Дунав, између пута и шуме), 12 ари продаје се за 1.300 евра по ару. Правило које нисмо ми измислили: што даље од главних путева, то јефтиније...