Мање пара за културу

На седници Скупштине града недавно су саопштена имена нових вршилаца дужности у установама културе, а Градско веће је Скупштини предложило буџет за културу за наредну годину. О томе шта очекује културу у кризној години, разговарали смо са Весном Марјановић, чланом Градског већа.

Колики ће бити буџет за културу за 2012, чије се усвајање очекује ових дана?

Буџет намењен култури остаће на нивоу 2011. године, што је три одсто од укупног буџета града Београда. Номинално, тај износ је умањен. Лимит који је Градски секретаријат за културу добио јесте 2 милијарде и 180 милиона динара, што је за око 200 милиона динара мање него у 2011. Ту нису урачуната средства од 540 милиона динара планирана за Агенцију за инвестиције, која од 2009. године брине о инвестицијама у култури. У наредној години очекујемо наставак радова на легату Петра Лубарде, Малом позоришту „Душко Радовић” и библиотеци у Борчи.

Ко ће највише осетити мањак средстава?

Нажалост сви. Половина буџета одлази на плате и доприносе 1264 запослених и 1780 слободних уметника, а око 30 одсто на редовне трошкове одржавања 157 објеката. Када се све то сабере, јасно је да за програме не остаје превише, али се и ту могло постићи више да је било капацитета у Секретаријату за културу да се у овим рестриктивним условима одреде другачији приоритети.

Како се одражава мањак новца на планирање програма? Да ли је тачно да су нека позоришта тражила више од 130 милиона динара за програме?

Установе крајем године шаљу предлоге програма на основу којих Секретаријат одређује буџет. У условима буџетског дефицита обезбедити пуну финансијску подршку уметничким пројектима представља изазов. Тачно је да поједине установе планирају преамбициозне програме, који су понекад и десет пута већи од стварних могућности. Важан елемент планирања је и процена сопствених прихода. Приход од улазница имају позоришта или установе као што су Дом омладине, Библиотека града наплатом чланарина, или рецимо Архив Београда због наплате издавања архивског материјала. С друге стране, музеји и неке мање установе немају садржаје који привлаче ширу публику, па самим тим имају и мање могућности за сопствене приходе.

Нису ретке примедбе да је много установа културе (36) на буџету града, те да за независну културну сцену не остаје много...

Ту постоје природни ривалитети. Али, нема дилеме да ми, као оснивачи установа, морамо прво да бринемо о њима, иако не смемо да ускратимо подршку независној сцени. Одлуку о томе да ли нека установа треба и даље да буде на буџету доноси оснивач. Одговоре на та питања може дати само озбиљна анализа, у смислу шта би се догодило, ако би се неке установе културе препустиле тржишту. То би могло да буде опасно. Неки подаци кажу да је и у немачким позориштима приход од улазница 20%, али није због тога одлучено да се скидају с буџета. У Великој Британији и Америци је већина установа културе на тржишту, али ни оне нису препуштене саме себи: имају подршку мецена и филaнтропских организација. Граду је потребан стратешки план развоја културе, са темељном проценом оправданости концепта и начина рада буџетских установа.  

Који је био критеријум за избор нових директора у установама културе?

На првом месту, подршка самих установа. Од ансамбала свих трију позоришта добили смо потписане предлоге за кандидате и сви они су усвојени. Нетачно је објављено да је реч о смени директора. Досадашњим директорима истекла су два, или чак три мандата, а мандат као демократско начело управо подразумева могућност да се изврши промена на челу установа. Одлука није спровођена бирократски, без свести о конкретним резултатима. Тако је Ањи Суши, која је као директор позоришта „Душко Радовић” добила широку подршку запослених и стручне јавности, понуђено место уметничког директора у истој кући, што је она прво прихватила, па потом одбила. У јавности није довољно забележено да су и остали директори оставили значајан траг у култури Београда у околностима које нису биле лаке.

Да ли је Музеј града, односно обнова зграде у Ресавској улици, најкрупнији залогај који Секретаријат за културу треба да прогута?

Музеј града је највећи изазов. Простор у Ресавској је диван и ту је одржано неколико изложби. Сада када нису испланирана средства у буџету за тако велики подухват, као што је комплетна обнова тог простора, донели смо одлуку да ЦИП направи процену стања инфраструктуре – да ли је уопште могуће минималним средствима обезбедити услове за одржавање редовнијих изложби. У тој згради прокишњава кров, нема грејања, старе су инсталације... Град Београд је недавно спровео и идејни пројекат за реконструкцију Бетон хале, чији ће део бити намењен репрезентативном излагачком простору Музеја града.

Како установе културе могу да приштеде на трошковима?

На пример, тако што ће се позоришта више ослањати на своје сталне ансамбле, односно глумце на плати, тако што ће рационализовати неке трошкове. То, наравно, не сме да се догађа на уштрб квалитета. То није лако помирити, али није ни немогуће. Врло је важно наћи равнотежу између потпуне финансијске покривености од стране Града и активирања тржишних принципа. Продате улазнице нису нужно мерило уметничке вредности, али ни успеха, поготово ако установа и са повећаним сопственим приходима пада у дугове. Врло је важно вредновање рада установа културе, успостављање критеријума као што су суд стручне јавности и критике, угледне награде, наступ у релевантном међународном контексту... Лично се залажем за успостављање јасних и широких, али прецизних критеријума вредновања рада градских установа културе.