Театар који је увек отворен

Уврежено мишљење да је улога директора „диктирање” задатака из фотеље „срушио” је директор Позоришта „Славија” Батрић Жарковић. Продавао је карте у билетарници јединог театра у граду који је синоћ имао представу на репертоару. Он је широким осмехом дочекивао публику која није славила Светог Николу или ишла у госте.

– На прсте се могу набројати дани у години када не радимо – каже Жарковић, тврдећи да нема проблема када се прави распоред представа јер глумци радо прихватају посао и кад „падну” датуми који наговештавају да ће мало ко издвојити време да би гледао позоришни комад. Навику да су врата ове културне установе готово увек отворена прихватила је и публика свих генерација. Комаде који се овде играју није појело време. – То нису премијере које напуне салу и после „умру”, већ су представе које изнова буде пажњу поклоника ове врсте уметности – оцењује Батрић, држећи се става да је рад најбоља животна терапија. Радовао би се, каже, и да је у салу синоћ ушло троје посетилаца, а срећан је био кад видео да је бар половина седишта била заузета.

На сцени је изведена комедија „Кафана код заједно”, по тексту Љиљане Лашић и у режији Јовице Павића. На причу о пропадању кафане, која је кућа боемима и мангупима, а добро место за предах пристојном свету – подсетили су глумци Десимир Станојевић, Ива Штрљић и Љиљана Лашић. Они су показали колико је важан кафански свет и да се без њега не може, јер ту се брине о свим збивањима у земљи и свету, о политици, економији, али и комшијама.