Филмски редитељ добре ћуди

Чак више од шест деценија истрајавао је тај срдачан, частан, искрен и пријатан Миомир Мики Стаменковић у свету филма, стварајући играна и документарна дела трајне вредности.

Крушевљанин родом, патријархално васпитаван у свештеничкој породици, одрастао под Космајем, где је стасао и за учешће у завршним операцијама у Другом светском рату, београдски студент, апсолвент на студијама историје уметности на Филозофском факултету, прекинуо је школовање 1955. да би заједно с групом колега све своје активности везао за филмску уметност у којој је пронашао своје ја и везао се до краја живота. Стварајући упорно, предано и издашно.

Своје филмске школе Мики Стаменковић је похађао кроз рад у „Авала филму” и „Звезда филму”, режирајући сторије „Месечник” и „Филмски преглед” о збивањима у Србији, радећи као асистент и помоћник редитеља у многим југословенским филмовима, пријатељујући и верно сарађујући са Жиком Митровићем, не кријући да је управо Жика био заслужан што се определио за ратни, акциони филм у који је, већ са својим првим самосталним делом, унео многе до тада неискоришћене изражајне и тематске елементе. Зато се уз Стаменковићево име везује и то да је једини од наших стваралаца који је у целом свом опусу увек инсистирао на елементима „шпијунаже”, демонстрирајући своје ауторско умеће да на једноставан, а занимљив начин исприча филмску трилер-причу, исказујући истанчан смисао за акцију и техничко савршенство у извођењу ратних сцена.

У историји српског и југословенског филма остају тако као трајна вредност, између осталих и његови филмови „Под истим небом”, „Вук са Проклетија”, „Клопка за генерала” „Како умрети”, „СБ затвара круг”, „Девојачки мост”, али и „Нека друга жена”, „Опасни траг”, „Лагер Ниш”, али и његови документарци неизбрисивог трага, попут трилогије о победничком и страдалачком походу српске војске у првом светском рату: „Марш смрти”, „Марш победе” и „Југославија по вољи народа”...

У рукама Микија Стаменковића, човека приврженог најнепосреднијој филмској пракси, неумољивог професионалца и ефикасног филмског „егзекутора”, архивски, историјски материјали били су увек сигурни и увек у функцији проширивања и продубљивања знања о националној прошлости, о српској историји, развоју појединих региона, портретима значајних личности, али и судбини југословенске заједнице од тренутка њеног формирања до кризних дана њеног распадања. И тим бројним документарним филмовима Стаменковић је приступао као озбиљном послу који захтева сигурност, прецизност и ефикасност. Било да је снимао игране или документарне филмове, режирао у позоришту (у Крушевцу, Нишу, Зрењанину, Зајечару, Приштини) или се бавио позивом уметничког директора Фестивала филмског сценарија у Врњачкој Бањи, у чијем је оснивању предано учествовао, Миомир Мики Стаменковић није наметао личне опсесије, ауторске претензије или свој его који је код њега увек био у другом плану, већ је свој лични и редитељски ауторитет успостављао природно и лако. Зато што је био добре ћуди и благонаклон према својим сарадницима и члановима филмске екипе. Зато што је својој професији приступао са пуно љубави, ентузијазма, привржености и с занесењаштвом вечитог, насмејаног младића. Таквог га памтим и таквог ћу га се увек сећати.