Турци љути на Французе

Одлука француског парламента да усвоји закон на основу кога ће се они који устврде да над Јерменима није извршен геноцид на просторима Турске кажњавати до годину дана затвора и 45.000 евра, јуче је у Анкари подигло температуру до усијања. Све је потиснуто у други план: и обрачуни са курдским побуњеницима који трају данима, и криза у суседној Сирији и здравствено стање премјера Тајипа Ердогана, који је недавно оперисан.

У Анкари је одмах одлучено да се из Париза повуче амбасадор Тахсин Буруџоглу, који се данас враћа у земљу. Али, то је почетак. Премијер Ердоган је најавио да ће у етапама саопштити друге мере које ће, како је рекао, имати „тешке и непоправљиве последице” за односе између две земље.

На удару критика посебно се нашао француски председник Никола Саркози који и одраније није омиљена личност у Турској пошто се отворено противи уласку Анкаре у ЕУ. Он је, како се тврди, овај потез повукао због „ситних политичких калкулација”. Шеф Јелисејске палате на овај начин покушава да придобије гласове јерменске дијаспоре у Француској (око 500.000 људи), на априлским председничким изборима. У Паризу кажу да су те оптужбе неосноване.

„Сви народи данас треба да буду луцидни и храбри и да се суоче са својом историјом. Прошло је скоро 100 година од геноцида над Јерменима, одговорни за то нису живи, тако да је то само питање признавање историјских чињеница”, објаснио је министар за европска питања Жан Леонети, одговарајући на тешке оптужбе које су стигле из Турске, преносе локални медији.

После „шамара” који је стигао из Париза у Турској сви говоре истим језиком, без обзира на политичке боје. У једном се слажу: Саркозија треба казнити!

Водећа опозициона странка – Републиканска народна партија – узвратила је истом мером: оптужила је Француску да је, као колонијална сила, извршила геноцид у неколико афричких земаља. Она је већ предложила да парламент у Анкари усвоји закон којим би се убудуће кажњавало порицање тих француских злочина затвором до две године и новчаном казном до 90.000 евра.

„Француска је од 1950. до 1958. године у Алжиру убила милион и по грађана, а у Руанди 1994. године – 800.000”, пише у образложењу тог закона.

У незапамћеној халабуци, као да се изгубила мера. Усамљени гласови разума готово не могу да допру до јавности.

„Економски ембарго и бојкот неће донети било какав видљиви резултат. Ми већ имамо лоше искуство са Италијом када смо 1998. увели бојкот што је привремено пружила уточиште курдском побуњенику Абдулаху Оџалану”, упозорила је председница Асоцијације индустријалаца и бизнисмена Турске (ТУСИАД) Умит Бојнер.

Она скреће пажњу да је укупна робна размена између две земље достигла 13 милијарди евра, а француске инвестиције шест милијарди и да то треба сачувати. Али, џаба, нико се на то не осврће.

Не може да се чује ни глас оних који разложно упозоравају да ће све ово – и француски потез и реаговања у Анкари – још више распламсати националистичке страсти и међу Јерменима и међу Турцима. То ће изнова отворити незацељене ране, што ће још више отежати помирење две суседне земље.

Војислав Лалић