Вивисекција Викиликса

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – После 19 месеци у затвору, од чега је највећи део провео у самици, у условима који су, према онима који га подржавају, били на ивици тортуре, 24-годишњи редов Бредли Менинг је ушао у процедуру војног суда која може да га одведе до доживотне робије.

У бази Форт Мед, четрдесетак километара од Вашингтона, завршен је четвородневни преткривични поступак о његовом предмету. Тужилац у униформи и Менингови адвокати (цивилни), изнели су своје аргументе на основу којих до 16. јануара треба да буде донета одлука о суђењу пред војним трибуналом, или, што је само теоретска могућност, ослобађању војника, чији досије садржи 22 тачке оптужнице, између осталих и за издају (помагање непријатељу) и шпијунажу.

Преткривични поступак је, колико увод у процес Менингу толико и вивисекција афере „Викиликс”, односно највећег цурења државних тајни у америчкој историји. Редов Менинг је, наиме, оптужен да је оснивачу и шефу вебсајта, који је и пре тога служио за објављивање државних и корпоративних поверљивих докумената, од августа до краја новембра 2010, доставио 260.000 дипломатских депеша, 90.000 обавештајних извештаја и видео-снимак из војног авиона који показује убиство цивила, међу њима и једног сниматеља агенције Ројтерс и његовог возача.

Џулијан Асанж је потом тај тајни материјал у неколико делова ставио на располагање редакцијама пет великих светских листова (овдашњи партнер у том послу био је „Њујорк тајмс”), чиме се цела ствар претворила у прворазредни скандал, који је шокирао не само Стејт департмент и Пентагон, него и политичаре широм света (укључујући и неке у Србији), јер је обелодањено шта су све говорили у својим сусретима са америчким дипломатама.

Ако процес Менингу покаже да је Асанж био подстрекач и саучесник, а не само прималац тајног материјала, и он би могао да буде на мети америчког правосуђа.

Као кључни сведок и оптужбе и одбране, саслушан је осведочени компјутерски хакер (2004. осуђен за упаде у компјутерске системе неких медијских кућа) Адриан Ламо, коме се Менинг у онлајн преписци поверио шта све поседује и шта намерава да уради, тражећи од њега да све то остане међу њима. Ламо је међутим, схвативши да је оно до чега је дошао његов нови виртуелни пријатељ превелико, то пријавио властима, што је на крају довело до тога да Менинг, који је био запослен на месту војног обавештајног аналитичара у Багдаду, буде ухапшен.

Упитан током преткривичног процеса да ли је Менинг од њега тражио моралну подршку, Ламо је одговорио да је његов утисак био како се само хвалио оним што је учинио.

Главни аргументи одбране, која по свему судећи своје највеће аргументе чува за главни процес, били су да Менинг није смео да има увид у материјал који је копирао, да су његови претпостављени знали да није стабилна личност, као и да је, као геј, био у тешкој емоционалној кризи, јер је у то време хомосексуалцима у војци, у оквиру званичне политике „не питај, не кажи”, било забрањено да откривају своју сексуалну оријентацију.

У прилог томе сведочио је један од Менингових бивших надређених Џирлеа Шоумен, који је изнео да је команданте неколико пута упозоравао да је Менинг у кризи и да не би требало да рукује поверљивим материјалом.

Суду су изнети и докази да је Менинг са свог службеног радног места тајне документе прво копирао, а потом их електронском поштом доставио Викиликсу.

На главном суђењу, тужиоци ће имати задатак да докажу да је Менинг намеравао да обавештајне податке достави непријатељу, што би могло да буде клизав терен. Оптужница је међутим довољно широка да је мало вероватно да ће оптужени успети да избегне вишегодишњу казну затвора.

Због тога ће бити занимљивије шта ће се открити о томе шта је у свему била улога Џулијана Асанжа, односно Викиликса, односно да ли је у њиховом поступању пређена она црта која их излаже удару закона.

Милан Мишић