Лађа за краља и маршала

Захваљујући ентузијазму заљубљеника у бродове београдског бизнисмена Бошка Јакшића и легенде српског бродоградитељства професора Бранислава Билена пре неколико година јавност је била обавештена да је "Крајина" спасена и да ће коначно запловити Савом и Дунавом, као у стара и за њу једино добра времена.

Историјат брода и његова судбина довољни су за један акциони филм, можда узбудљивији од оног чији је декор изгорео приликом снимања на лађи која била власништво југословенског краља Александра, а потом и на располагању следећем владару маршалу Титу.

Луксузна дворска јахта династије Карађорђевић изграђена је у немачкој речној луци у Регенсбургу 1928. године по наруџбини краљице Марије. Потом је, према захтеву Управе двора, брод обојен у бело и добио је име "Драгор". Према тадашњим подацим градња брода укључујући и све преправке стајала је милион и по златних марака.

Новембра исте године "Драгор" је укључен у флоту Краљевске морнарице. Тада је имао имао три салона, два апартмана, 18 двокреветних кабина, луксузну шетну палубу и многе друге садржаје које су ову лађу чиниле престижном.

Са избијањем рата "Драгор" је поделио судбину народа и владарске породице. У бази морнарице у Новом Саду "заробљен" је већ 24. априла 1941. године и убрзо је прешао у власништво Морнарског зборног заповједништва из Загреба.

Нови "власници" брод су га поклонили бугарском цару Борису, да би после његове смрти 1943. године Немци прузели брод.

Заборављен и запуштен 1946. године "Драгор" се вратио кући у тадашње бродоградилиште на Чукарици. Две године касније одлучено је да добије и ново име "Крајина" и налазио се у саставу Команде гарде. Званично је припадао Државном секретаријату за народну одбрану, а Броз је "Крајину" користио и за државничке потребе. 

Остало је тако у бродској књизи забележено да је априла 1959. године пловио до Ђердапа и Кладова, годину дана касније до Новог Сада, али сваке године све мање и мање.

Нераскидиво повезана са судбинама својих владара "Крајина" се нашла на још једној раскрсници. Уместо Војној пошти 2827 брод је припао Секретаријату за туризам и угоститељство Извршног већа Србије. Разлог за промену власништва били су скупо одржавање и старост пловила.

У Југословенском речном бродарству желели су да "Крајина" постане  Музеј речног саобраћаја и Ратне речне флотиле. Идеја није остварена, трошкови одржавања брода су расли, тако да је одлучено да се брод прода. Из данашње перспективе интересантно је да је купац била једна од тада најмоћнијих фирми у СФРЈ – Басен Бор, односно "Златара Мајданпек". У годинама које су уследиле не зна се да ли су више пропали ови градови или брод.

Било је предвиђено је да брод плови на дизел – електрични погон, са два агрегата, а покретање сваког точка да буде потпуно независно. Уколико ради само један агрегат, брод је по плану, требало да плови низводно брзином од 16 километара на час, док је потрошња горива око 45 литара на сат, док је са два агрегата "Крајина" могла да развија брзину пловидбе од 21 километар на час.

У потпалубљу крме налазила се велика сала, изнад ње два потпуно аутентична апартмана који су припадали Јосипу Брозу и његовој супрузи Јованки, у дуборезу и тиковини. На командној палуби планирано је било да се обнове две сале. Капацитет лађе био је око сто путника, а могла је да се користи за разгледање Београда са река и краћа путовања. Посебну атракцију са палубе требало је да представља  посматрање окретања великих точкова пречника три и по метра којима се може управљати са командног моста.

Све је било лепо замишљено, али су прво недостатак новца за обнову пловила од националног значаја, а потом и овонедељни пожар "потопили" најчувенију српску дворску и маршалску лађу.