Лекција из књижевности

Није он, тај рашчански момак кога нећу именовати, толико необразован и глуп, али ми каже да није прочитао ниједну моју причу. Иако добар део тих прича, чуо је, говори о рашчанским младићима. Прочитао је само, каже, две књиге: један роман о нашем познатом хајдуку и приручник за полагање возачког испита.

То ми каже разбашкарен на столици испред главне варошке кафане, док мерка погледом, од главе до пете, девојке које пролазе улицом.

Момак мало, наравно, упрошћава, али ја добро разумем његову поруку: мали мој, не заноси се да литература нешто значи у овом свету, не заноси се да је литература било коме нешто посебно потребна. Може се и без ње: свет неће пропасти.

Није тај главни рашчански даса толико глуп да мисли да је та његова лекција из литературе беспрекорна и тачна, мада она за једног почетника као што сам ја сасвим стоји. Јер и њему, а не само мени, много ша није јасно кад је у питању литература.

Ето, у Рашку је пристигла професорица српског језика и литераутре, плавуша заносног тела (за мене, најпривлачније су њене јамице на обрашчишћима), али она упорно одолева насртајима локалних удварача. То што не хаје много за директоре, политичаре и друге моћнике, то је нашем момку прихватљиво (он сматра да се жене не освајају голом ловом и партијском књижицом), већ не мари много ни за главне рашчанске младиће, оне са улилце, грубијане, шкрте и на речима и на осећањима, проверене разбијаче и освајаче женских срца. Професорица је пристигла у Рашку зато што јој се недавно убио вољени песник. После часова појави се на улици, управо овде, код главне варошке кафане, свет буљи у њу, мушкарци је зивкају на пиће, а она их хладно одбија јер има преча посла: скупља уличне мачке и псе. Или просјаке и богаље одводи у свој стан да их опере, пресвуче и нахрани. Долазак професорице у провинцијску варошицу тумачи се или као испаштање и покајање – и она сноси кривицу, можда свом песнику није довољно показала да га неизмерно воли – или као знак крајње верности.

Наравно, за варошане је уверљивије ово прво, јер да је у питању друго, професорица би се замонашила. Прилог тврдњи да јој није много стало до манастира, иде и то што професорица много времена проводи са једним пубертетлијом, иначе ситним варошким лоповчићем и пропалицом. Тај дечко, одрастао на улици (јер је рано остао без оца, а мајка му се преудала и оставила га сакатој баби) почео је да чита књиге и пише песме. Вршњацима разбија главе уколико неко каже нешто против његове лепе заштитнице.

Поезија, ипак, нешто значи. То показује и прича о лепој професорици српског језика. Мада и та прича, да будемо искрени, мени не иде у прилог. То зна и момак који одбија да прочита моје приче. Јер лепа дошљакиња поклања  сву своју пажњу малој варошкој вуцибатини, а не мени, који знам напамет стихове њеног вољеног песника који се убио. (И не само то: то што се момци усхићују професоричним облинама сматрам чистим просткалуком; ја сам луд за њеним, попут малина, јамицама на образима).

Професорица се после годину дана вратила тамо одакле је и дошла, у Београд, али ничим није покварила ову почетну причу. Чак ће онај уличар коме је улила љубав за књигу убрзо кренути за њом. За ову причу нису важни детаљи даље биографије професоричиног штићеника, важно је само то да те биографије не би било без љубави према поезији коју је дечаку улила лепа заштитница.

После много година момак са почетка приче и ја седимо у истој кафани. Он, и даље заваљен на столици, као остарели паша, осматра улицу, на којој никог, осим једне офуцане мачке, нема.

Да ми право каже, он ме никад није ни рачунао за писца. Не само у младости, кад сам био почетник, већ ни сада, после толико објављених књига. Никад нисам био у затвору, а писац који није био у затвору и није писац...

Не љутим се на оно што каже. Немам ни намеру да га питам које је то писце читао који су били у затвору. Наручујем му пиће. Он добро зна зашто сам му га наручио.

Да му захвалим на новој лекцији из књижевности. А она је проста: књижевност је и дубоко етичко питање.

А онда ме момак пита оно што га, од како ме је видео, сврби: знам ли ишта шта се десило касније са лепом професорицом.