Стање душе после смрти

Кад су јеврејски фарисеји упитали Исуса када ће доћи Царство Божије, Он им одговори и рече: "Царство Божије не долази на видљив начин. Нити ће се рећи: Ево га овдје, или: ено га ондје; јер гле, Царство Божије унутра је у вама" (Лука 17, 20, 21).

Јеврејски народ један је од најнеобичнијих и најчуднијих народа у светској историји. Најпре зато што је донео свету прву праву једнобожачку религију (ако занемаримо кратко трајање поштовања сунца као јединог бога у старих Египћана, за време фараона Аменофиса IV у XIV веку пре Христа). Било је то изузетно и прво откривење Божије таквог карактера, Мојсију на Синају. Друга загонетност јеврејског народа била је његова сумња или пре неверовање у личну бесмртност душе човекове. О томе Николај Берђајев у књизи "О назначењу човека – Покушај парадоксалне етике" из 1935. године, пише: "Старом Израиљу била је страна идеја личне бесмртности. Не налазимо је у Старом завету. Лична самосвест још није пробуђена. Јудејци су имали свест о бесмртности народа, тј. бесмртност је својствена роду, врсти, али не личности. Тек у Књизи о Јову буди се свесна лична судбина и њена трагика!... Суштина је трагедија, која се одиграла између јеврејства и хришћанства у томе, што се Месија морао појавити у јеврејском народу и што јеврејски народ није могао примити распетог Месију" (подвукао В. Ј.)

Очекивање Месије

Идеја о личној бесмртности постепено се јављала у јеврејској религији, так од II века пре Христа преко апокрифних списа прожетих веровањем и других религија, пре свега грчке. Тачно је, у Старом завету, сама реч бесмртност, осим када је реч о једином Богу, не појављује се. Изузетно је мало места и у Новом завету у којима је директно реч о личној човековој бесмртности. При свему томе, Нови завет и Христове проповеди у њему, прожети су вером у надживљавање душе тела. Ово оскудно казивање о стању душе после смрти, као и различите представе о путу душе после смрти (код православних учење о митарствима, код римокатолика о чистилишту), учинило је да код већине протестантских верника (и оних у деноминацијама и сектама) преовлада уверење да душа људска после смрти спава – до Страшног Суда када ће и телом и душом васкрснути и стати пред последњи Божији Суд.

Трећа специфичност јудаизма јесте страсно очекивање Месије који ће основати земаљско царство правде и мира (а у време римске владавине над Јеврејима, очекивање ослобођења из ропства), што ће одлучити за дуга будућа историјска времена одано занимање Јевреја за живот на земљи (небо се скоро нигде не спомиње!). Упорно тражење бољег и праведнијег живота на земљи, у државама света којима би управљали правични и богобојажљиви владари, остаће до данас основна црта јеврејског карактера. Остало је спорно и међу Јеврејима, а нарочито код других народа – пре свега код словенских народа (отуд блиска спрега у бољшевичкој револуцији Јевреја и Руса), који су такође били и остали велики борци за слободу, правду, једнакост – да ли би у таквој будућој светској држави мира и правде требало да припадне јеврејском народу водећа улога.

Споменуте три битне одлике јудаизма – монотеизам, сумња или негирање личне бесмртности људске душе и очекивање месијанског времена на земљи – главни су разлог дубоког неспоразума и трагичног сукоба између учених људи старог Израиља, фарисеја и садукеја (мада је било и неколико других верских струјања) и проповеди и учења Исуса Христа. Мада се зна да је већи део Христовог учења био познат Јеврејима из њихових старих религиозних списа, закључно са последњим потресним Исусовим узвиком на крсту: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио ("Боже, Боже мој! За што си ме оставио удаљивши се од спасења мојега, од ријечи вике моје"? (Псалам 21, превод Ђуре Даничића, Епархија рашкопризренска, Београд, 2000) са подесним коментаром Schaloma Ben-Chorina из његове књиге Bruder Jesu (List, Tаschenb