Божићна посланица СПЦ

Ове ре­чи апо­сто­ла Па­вла нај­пот­пу­ни­је осли­ка­ва­ју сву ле­по­ту бо­жић­не ра­до­сти у ко­јој смо ми, дра­га де­цо ду­хов­на, истин­ски уче­сни­ци ве­ли­ке тај­не Бож­јег си­ла­ска са Не­ба на зе­мљу и чо­ве­ко­вог уз­но­ше­ња са зе­мље на Не­бо и седења са де­сне стра­не Оца. А то је, у су­шти­ни, бо­го­си­нов­ство сва­ко­га чо­ве­ка ко­ји то по­же­ли де­лат­ном ве­ром. Син Бож­ји је до­шао да нас по­зо­ве у не­про­ла­зно Цар­ство Бож­је и уве­де нас у ствар­ност веч­ног жи­во­та, бу­ду­ћи да је Он, Го­спод наш, увек Пут, Исти­на и Жи­вот (Јн 14, 5). До­га­ђај Хри­сто­вог Ро­ђе­ња од Дје­ве Ма­ри­је са­би­ра сва на­да­ња и ишчекивања људска кроз ве­ко­ве ко­ји му прет­хо­де, као и ве­ру свих ка­сни­јих ве­ко­ва до да­нас, и тра­ја­ће кро­за све ве­ко­ве до веч­но­сти. То је "пу­но­ћа вре­ме­на" (ср. Гал. 4, 4), јер су Бог и чо­век у Лич­но­сти Хри­ста Спа­си­те­ља сједиње­ни. Бог се ра­ђа као чо­век не пре­ста­ју­ћи би­ти Бог, ка­ко би чо­век мо­гао по­ста­ти "бог по бла­го­да­ти", не преста­ју­ћи би­ти чо­век.

Ра­ду­ју­ћи се ра­до­шћу не­про­ла­зном и нео­пи­си­вом због ве­ли­ких да­ро­ва љу­ба­ви Бож­је, упи­тај­мо се ми, ве­ру­ју­ћи хришћа­ни, ко­ји смо по­зва­ни и по­сла­ни у свет да бу­де­мо "со зе­мљи и све­тлост све­ту" (ср. Мат. 5, 13-14), да ли смо и ко­ли­ко смо за­и­ста од­го­вор­ни у сво­јој бо­го­да­ро­ва­ној сло­бо­ди. Ни­је до­бро из­го­ва­ра­ти се дру­гим и уви­ђа­ти ње­го­ве гре­шке, јер осу­ђи­ва­ње – ни­је пут ве­ре. Че­сто је то пре­пре­ка на жи­вот­ном пу­ту и пре­те­жак те­рет за оно­га ко та­ко по­сту­па. За­то се ва­ма обра­ћа­мо, си­но­ви и кће­ри Цр­кве Хри­сто­ве, "не као да го­спо­да­ри­мо ве­ром ва­шом не­го као по­ма­га­чи ва­ше ра­до­сти" (ср. II Кор. 1, 24). Ко­ле­но­пре­кло­но вас мо­ли­мо: по­ка­жи­те љу­бав не­ли­це­мер­ну јед­ни пре­ма дру­ги­ма и пре­ма сви­ма љу­ди­ма – "до­бро чи­ни­ти да нам не до­са­ди" (Гал. 6, 9).

По­тру­ди­мо се да ис­пу­ни­мо свет­оо­тач­ку по­у­ку: "Сва­ки хри­шћа­нин тре­ба да бу­де та­кав чо­век да га се Бог ни­кад не по­сти­ди". Мо­же­мо ми то, бла­го­че­сти­ви на­ро­де Бож­ји: са­мо ако се ма­ло по­тру­ди­мо, ус­пе­ће­мо у до­бром де­лу благоче­сти­ве ве­ре.Мно­го је да­нас се­бич­них љу­ди ко­ји ми­сле да све мо­гу са­ми. Мно­го је ла­жно "ве­ли­ких" љу­ди и на­ро­да и сва­ко ми­сли да баш он мо­же да про­ме­ни сли­ку све­та. За­то, имај­мо ве­ру пра­вед­ног Јо­си­фа, простодушност и го­сто­љу­бље ви­тле­јем­ских па­сти­ра, му­дрост му­дра­ца са Ис­то­ка ко­ји су, во­ђе­ни зве­здом, при­не­ли да­ро­ве Хри­сту, не упла­шив­ши се Иро­да. Ве­руј­мо ве­ром ста­ро­за­вет­них про­ро­ка и пра­вед­ни­ка и бу­ди­мо, за­јед­но са све­тим апо­сто­ли­ма, ис­трај­ни у све­до­че­њу ве­ли­ке Тај­не ве­ре, зна­ју­ћи да осим Хри­ста "не­ма дру­гог име­на под небом, да­ног љу­ди­ма, ко­јим тре­ба да се спа­се­мо" (Де­ла ап. 4, 12). Ово зна­ње у ве­ри не спу­та­ва нас у љу­ба­ви пре­ма сви­ма. На­про­тив, оно нас по­кре­ће на­пред и отва­ра за сва­ко­га чо­ве­ка, без об­зи­ра на то ко је он, ка­ко се мо­ли и да ли се мо­ли. Јер, "Бог не гле­да ко је ко не­го му је у сва­ком на­ро­ду мио онај ко тво­ри прав­ду" (Де­ла ап. 10, 35).

На­ша ве­ра да је Хри­стос Спа­си­тељ све­та и чо­ве­ка чи­ни нас спрем­ни­ма и спо­соб­ни­ма да увек слу­жи­мо бо­љит­ку и спа­се­њу све­та. Син Бож­ји, н