Стриц Божа звани Пуб

Ако сте на генетској лутрији "извукли" извукли нарцизам, импулсивност, зависност од адреналина, екстровертност, добре вербалне способности и лошу контролу импулса, постоји висок проценат вероватноће да постанете зависник од коцке. Тако барем каже теорија науке о души, која тврди да се проценат проблематичних коцкара у општој популацији креће између 0,3 и седам одсто, у зависности од земље где се истраживање врши. Искуство психијатара и психотерапеута који раде са патолошким коцкарима каже да се више људи излечи од алкохола него од коцке и да су кладионице прва станица на путу који води ка зависности од коцкања.

Подаци стручњака који се баве породичном терапијом патолошког коцкања у Дневној болници за болести зависности Института за ментално здравље, која се налази у Пауновој улици, говоре да сваког месеца између седам и осам пацијената са својим породицама дође на лечење у ову здравствену установу и да просечна дужина њиховог коцкарског "стажа" у просеку износи седам и по година.

Највећи број њихових пацијената – чак 40 одсто њих, завистан је од клађења у кладионицама. Сваки трећи пацијент завистан је од рулета, сваки пети је "навучен" на слот машине, а сваки десети на карте.

"Највећи број наших пацијената припада старосној категорији од 30 до 40 година, иако последњих година све већи број двадесетогодишњака долази на лечење. Њихов социјално-економски профил говори да они углавном припадају средњој класи, а на лечење их најчешће мотивише претња разводом или избацивањем из куће и депресија, која је узрокована великим губицима на коцки. Новчани разлози, односно огромни финансијски губици који настају као "нормална" последица патолошког коцкања, налазе се тек на трећем месту листе мотива за лечење", објашњава др Вера Трбић, неуропсихијатар и шеф Дневне болнице за болести зависности Института за ментално здравље.  

Наша саговорница каже да коцкање обично почиње са школским џепарцем, а завршава се са зеленашима. Велики број дечака у адолесцентном периоду, који у кладионицама улазе на велика врата коцкарске зависности, бави(о) се спортом или мисли да много зна о спорту па им то улива самоувереност да ће сасвим сигурно погодити исход спортског меча. Њихови родитељи обично се теше идејом "боље да иде у кладионицу, него да се дрогира" да би након неколико година дошли на породичну терапију са причом да су подигли астрономске кредите за враћање коцкарских дугова или да су им зеленаши на врату.

"Коцкање као обољење има своју динамику, а да би се развила права зависност од коцке, неопходно је да особа добија новац неко време и да стекне утисак да је веома вешт играч. Ту фазу узбуђења и великих финансијских добитака најчешће смењује губитничка фаза, када коцкару "срећа окреће леђа", а он повећава улоге, почиње да јури губитак и крије да се коцка. Трећа фаза је фаза очајања и депресије, када коцкар почиње да се отуђује од своје околине и окреће својој патњи и идеји како да поврати изгубљени новац", објашњава др Вера Трбић.

Иако је Светска здравствена организација патологију коцкања дефинисала као "поремећај навика и импулса" а не као болест зависности, чињеница је да се зависност од коцкања данас лечи на исти начин као и зависност од алкохола и да велики број психијатријских студија указује на велику сличност између зависности од коцке и зависности од алкохола или наркотика, односна да је породична терапија та која гарантује највећи успех у лечењу.

"Психолошка зависност коцкара од коцке карактерише се веома јако жудњом као и код алкохоличара или наркомана, а од физиолошких симптома који указују на зависност присутни су главобоља, лупање срца, нервоза и напетост, иако су они слабије изражени. Дијагноза патолошког коцкања не поставља се на основу недељног или месечног броја одласка у коцкарницу, већ на основу "штете" коју ова разорна навика оставља у животу особе. А то у слободном преводу значи да ми постављамо ову дијагнозу ако установимо да особа осећа јаку жудњу према коцки и да све своје дневне активности усмерава ка коцкању, да губи осећај за реалност, задужује се за велике новчане износе и(ли) креће путем криминала. Kaда постану потпуно зависни од клађења или казина, они почињу да крију своје коцкарске активности, а тајновитост је један од основних критеријума за постављање дијагнозе зависности. Други је рационализација коцкања и губитака објашњењима типа "ишао сам да зарадим новац", објашњава др Вера Трбић.

Она упозорава да светске психијатријске статистике говоре да 43 процента коцкара има велики депресивни поремећај, зависност од алкохола дијагностикована је код 37 одсто коцкара, док се зависност од дроге среће код 27 одсто њих. Коцка је постала и антидепресив и анксиолитик – све чешће је сами себи на рецепт прописују оне особе које су изгубиле посао и то са идејом да зараде новац и допринесу осиромашеном кућном буџету.

На питање – да ли је страст према коцкању наследног карактера, др Трбић одговара да се ова зависност не "наслеђује" од оца, у пакету са висином и бојом очију, али се на породичном стаблу коцкара увек пронађе неки ујак или стриц звани Божа Пуб.