Stric Boža zvani Pub

Ako ste na genetskoj lutriji "izvukli" izvukli narcizam, impulsivnost, zavisnost od adrenalina, ekstrovertnost, dobre verbalne sposobnosti i lošu kontrolu impulsa, postoji visok procenat verovatnoće da postanete zavisnik od kocke. Tako barem kaže teorija nauke o duši, koja tvrdi da se procenat problematičnih kockara u opštoj populaciji kreće između 0,3 i sedam odsto, u zavisnosti od zemlje gde se istraživanje vrši. Iskustvo psihijatara i psihoterapeuta koji rade sa patološkim kockarima kaže da se više ljudi izleči od alkohola nego od kocke i da su kladionice prva stanica na putu koji vodi ka zavisnosti od kockanja.

Podaci stručnjaka koji se bave porodičnom terapijom patološkog kockanja u Dnevnoj bolnici za bolesti zavisnosti Instituta za mentalno zdravlje, koja se nalazi u Paunovoj ulici, govore da svakog meseca između sedam i osam pacijenata sa svojim porodicama dođe na lečenje u ovu zdravstvenu ustanovu i da prosečna dužina njihovog kockarskog "staža" u proseku iznosi sedam i po godina.

Najveći broj njihovih pacijenata – čak 40 odsto njih, zavistan je od klađenja u kladionicama. Svaki treći pacijent zavistan je od ruleta, svaki peti je "navučen" na slot mašine, a svaki deseti na karte.

"Najveći broj naših pacijenata pripada starosnoj kategoriji od 30 do 40 godina, iako poslednjih godina sve veći broj dvadesetogodišnjaka dolazi na lečenje. Njihov socijalno-ekonomski profil govori da oni uglavnom pripadaju srednjoj klasi, a na lečenje ih najčešće motiviše pretnja razvodom ili izbacivanjem iz kuće i depresija, koja je uzrokovana velikim gubicima na kocki. Novčani razlozi, odnosno ogromni finansijski gubici koji nastaju kao "normalna" posledica patološkog kockanja, nalaze se tek na trećem mestu liste motiva za lečenje", objašnjava dr Vera Trbić, neuropsihijatar i šef Dnevne bolnice za bolesti zavisnosti Instituta za mentalno zdravlje.  

Naša sagovornica kaže da kockanje obično počinje sa školskim džeparcem, a završava se sa zelenašima. Veliki broj dečaka u adolescentnom periodu, koji u kladionicama ulaze na velika vrata kockarske zavisnosti, bavi(o) se sportom ili misli da mnogo zna o sportu pa im to uliva samouverenost da će sasvim sigurno pogoditi ishod sportskog meča. Njihovi roditelji obično se teše idejom "bolje da ide u kladionicu, nego da se drogira" da bi nakon nekoliko godina došli na porodičnu terapiju sa pričom da su podigli astronomske kredite za vraćanje kockarskih dugova ili da su im zelenaši na vratu.

"Kockanje kao oboljenje ima svoju dinamiku, a da bi se razvila prava zavisnost od kocke, neophodno je da osoba dobija novac neko vreme i da stekne utisak da je veoma vešt igrač. Tu fazu uzbuđenja i velikih finansijskih dobitaka najčešće smenjuje gubitnička faza, kada kockaru "sreća okreće leđa", a on povećava uloge, počinje da juri gubitak i krije da se kocka. Treća faza je faza očajanja i depresije, kada kockar počinje da se otuđuje od svoje okoline i okreće svojoj patnji i ideji kako da povrati izgubljeni novac", objašnjava dr Vera Trbić.

Iako je Svetska zdravstvena organizacija patologiju kockanja definisala kao "poremećaj navika i impulsa" a ne kao bolest zavisnosti, činjenica je da se zavisnost od kockanja danas leči na isti način kao i zavisnost od alkohola i da veliki broj psihijatrijskih studija ukazuje na veliku sličnost između zavisnosti od kocke i zavisnosti od alkohola ili narkotika, odnosna da je porodična terapija ta koja garantuje najveći uspeh u lečenju.

"Psihološka zavisnost kockara od kocke karakteriše se veoma jako žudnjom kao i kod alkoholičara ili narkomana, a od fizioloških simptoma koji ukazuju na zavisnost prisutni su glavobolja, lupanje srca, nervoza i napetost, iako su oni slabije izraženi. Dijagnoza patološkog kockanja ne postavlja se na osnovu nedeljnog ili mesečnog broja odlaska u kockarnicu, već na osnovu "štete" koju ova razorna navika ostavlja u životu osobe. A to u slobodnom prevodu znači da mi postavljamo ovu dijagnozu ako ustanovimo da osoba oseća jaku žudnju prema kocki i da sve svoje dnevne aktivnosti usmerava ka kockanju, da gubi osećaj za realnost, zadužuje se za velike novčane iznose i(li) kreće putem kriminala. Kada postanu potpuno zavisni od klađenja ili kazina, oni počinju da kriju svoje kockarske aktivnosti, a tajnovitost je jedan od osnovnih kriterijuma za postavljanje dijagnoze zavisnosti. Drugi je racionalizacija kockanja i gubitaka objašnjenjima tipa "išao sam da zaradim novac", objašnjava dr Vera Trbić.

Ona upozorava da svetske psihijatrijske statistike govore da 43 procenta kockara ima veliki depresivni poremećaj, zavisnost od alkohola dijagnostikovana je kod 37 odsto kockara, dok se zavisnost od droge sreće kod 27 odsto njih. Kocka je postala i antidepresiv i anksiolitik – sve češće je sami sebi na recept propisuju one osobe koje su izgubile posao i to sa idejom da zarade novac i doprinesu osiromašenom kućnom budžetu.

Na pitanje – da li je strast prema kockanju naslednog karaktera, dr Trbić odgovara da se ova zavisnost ne "nasleđuje" od oca, u paketu sa visinom i bojom očiju, ali se na porodičnom stablu kockara uvek pronađe neki ujak ili stric zvani Boža Pub.