Пекар или грађевинар

У школи за основно образовање одраслих ,,Ђуро Салај” у Београду ја сам у одељењу за прва четири разреда. Ове школске године би требало и да их завршим. Редовно похађам наставу од пре месец и по дана.

Живим на Чукарици, њихови људи су били код нас и питали ме хоћу ли да идем у школу. Ми смо у Радничкој улици у згради која је некад била школа, па су УНХЦР и општина то наместили за нас расељене са Косова. Наша породица је овде дошла 1999. године. Рођен сам у Приштини 1980. године. Нас седморо је дошло, отац, мајка и петоро деце. Сад смо само нас два брата са родитељима, остали су се поженили, сестра се удала. Отац и мајка не раде, брат је болестан, има епилепсију. Ја радим приватно на грађевинама, брата сам повео са мном, али видео сам да он не може да ради, уплашио сам се да не падне.

На грађевинама сам зарађивао хиљаду и по две динара на дан, али сад не могу да радим кад идем у школу. Отац се бави контејнерима, узима робу и носи на ,,бувљак”, али слаба је то зарада. Ако донесе петсто динара добро је. И сад кад немам наставу ја идем на грађевину. Дали су ми потврду да идем у школу и хтео сам да се пријавим на биро, али у МУП-у су ми тражили пријаву стана. Госпођа из УНХЦР-а нам је обећала пријаву, рекла је да ћемо добити неко решење да можемо да се пријавимо.

Решење нисмо добили, па не можемо да се пријавимо ни за социјалу. Ја имам документа, пренели су их из Приштине у Ниш, а овде немам пријаву стана.

Али решио сам да идем у школу. Питали су ме шта бих хтео да радим после школе и ја сам рекао: пекар. Само треба да издржим три године. За две године основна школа и једна година за помоћног пекара. Али породици треба нека помоћ а ја не могу и у школу и на грађевину.

У Приштини нисам ишао у школу, било је у насељу (Болничко насеље) нас пет породица Рома, десет-петнаест Срби, остало Албанци. Није тамо било време за школу.

Сад смо овде сви старији, многи хоће да буду кувари, неки за колаче – посластичари, неки пекари, једно-двоје аутомеханичари. Прво треба да завршимо школу па онда курс.

Овде треба и лепо да се обучеш, мораш нешто да купиш од одеће. Зато морам и да радим . Овде немамо ни ужину, а останемо до један-два сата после подне. И онда једва чекам да идем кући.

У школи нас подржавају. Кажу, ми смо позитиван пример и за друге који треба да се на нас угледају – да и они иду у школу.

Ја ћу да идем, али морам и да се пријавим, да тражим неку помоћ.

*Ову кратку исповест Алберта Хајолија, ученика школе за основно образовање одраслих ,,Ђуро Салај” у Београду, забележили смо прошлог уторка. Договорили смо се Албертом да за три дана, у петак, наш фоторепортер дође у школу да га слика да бисмо уз текст објавили његову фотографију. У петак смо стигли у школу али Хајолија није било. Позвали смо га на његов мобилни телефон. Јавио нам се са грађевине, негде на путу према Сурчину. Каже, неће више у школу, мора да зарађује за породицу. Надао се пријави стана и на основу тога некој помоћи, али ако пријаве и помоћи нема, онда мора на грађевину. Школа га не интересује. А ни фотографија за новине. Ипак, објављујемо ову исповест Алберта Хајолија као сведочанство о недаћама са којима се суочавају Роми расељени са Косова, пристигли у Београд, често без иједног разреда завршене школе. Кад пролазимо ових дана поред неког градилишта, бар помислимо на то.