Pekar ili građevinar

U školi za osnovno obrazovanje odraslih ,,Đuro Salaj” u Beogradu ja sam u odeljenju za prva četiri razreda. Ove školske godine bi trebalo i da ih završim. Redovno pohađam nastavu od pre mesec i po dana.

Živim na Čukarici, njihovi ljudi su bili kod nas i pitali me hoću li da idem u školu. Mi smo u Radničkoj ulici u zgradi koja je nekad bila škola, pa su UNHCR i opština to namestili za nas raseljene sa Kosova. Naša porodica je ovde došla 1999. godine. Rođen sam u Prištini 1980. godine. Nas sedmoro je došlo, otac, majka i petoro dece. Sad smo samo nas dva brata sa roditeljima, ostali su se poženili, sestra se udala. Otac i majka ne rade, brat je bolestan, ima epilepsiju. Ja radim privatno na građevinama, brata sam poveo sa mnom, ali video sam da on ne može da radi, uplašio sam se da ne padne.

Na građevinama sam zarađivao hiljadu i po dve dinara na dan, ali sad ne mogu da radim kad idem u školu. Otac se bavi kontejnerima, uzima robu i nosi na ,,buvljak”, ali slaba je to zarada. Ako donese petsto dinara dobro je. I sad kad nemam nastavu ja idem na građevinu. Dali su mi potvrdu da idem u školu i hteo sam da se prijavim na biro, ali u MUP-u su mi tražili prijavu stana. Gospođa iz UNHCR-a nam je obećala prijavu, rekla je da ćemo dobiti neko rešenje da možemo da se prijavimo.

Rešenje nismo dobili, pa ne možemo da se prijavimo ni za socijalu. Ja imam dokumenta, preneli su ih iz Prištine u Niš, a ovde nemam prijavu stana.

Ali rešio sam da idem u školu. Pitali su me šta bih hteo da radim posle škole i ja sam rekao: pekar. Samo treba da izdržim tri godine. Za dve godine osnovna škola i jedna godina za pomoćnog pekara. Ali porodici treba neka pomoć a ja ne mogu i u školu i na građevinu.

U Prištini nisam išao u školu, bilo je u naselju (Bolničko naselje) nas pet porodica Roma, deset-petnaest Srbi, ostalo Albanci. Nije tamo bilo vreme za školu.

Sad smo ovde svi stariji, mnogi hoće da budu kuvari, neki za kolače – poslastičari, neki pekari, jedno-dvoje automehaničari. Prvo treba da završimo školu pa onda kurs.

Ovde treba i lepo da se obučeš, moraš nešto da kupiš od odeće. Zato moram i da radim . Ovde nemamo ni užinu, a ostanemo do jedan-dva sata posle podne. I onda jedva čekam da idem kući.

U školi nas podržavaju. Kažu, mi smo pozitivan primer i za druge koji treba da se na nas ugledaju – da i oni idu u školu.

Ja ću da idem, ali moram i da se prijavim, da tražim neku pomoć.

*Ovu kratku ispovest Alberta Hajolija, učenika škole za osnovno obrazovanje odraslih ,,Đuro Salaj” u Beogradu, zabeležili smo prošlog utorka. Dogovorili smo se Albertom da za tri dana, u petak, naš fotoreporter dođe u školu da ga slika da bismo uz tekst objavili njegovu fotografiju. U petak smo stigli u školu ali Hajolija nije bilo. Pozvali smo ga na njegov mobilni telefon. Javio nam se sa građevine, negde na putu prema Surčinu. Kaže, neće više u školu, mora da zarađuje za porodicu. Nadao se prijavi stana i na osnovu toga nekoj pomoći, ali ako prijave i pomoći nema, onda mora na građevinu. Škola ga ne interesuje. A ni fotografija za novine. Ipak, objavljujemo ovu ispovest Alberta Hajolija kao svedočanstvo o nedaćama sa kojima se suočavaju Romi raseljeni sa Kosova, pristigli u Beograd, često bez ijednog razreda završene škole. Kad prolazimo ovih dana pored nekog gradilišta, bar pomislimo na to.