„Националне” пензије уз многе непознанице

Веровали или не, Матија Бећковић, као ни академик, песник Мија Павловић немају националну пензију! Матија је није ни тражио. А места међу великим књижевницима су већ пребукирана, сада долази „трећи ешелон”. Знамо да су се пре неку годину, чланови САНУ Одељења за језик и књижевност, договорили да пошто већ на своје пензије имају и такозвани академски додатак којим их држава части у износу од око 90.000 динара, нема смисла утрпавати се у друштво „националних”. Јер, они самим тим што су академици то већ јесу. Међутим, неки академици нису одолели. Пензију су узели и Драгослав Михајловић и Павић и други.

Тешко је пробити зид ћутања чланова овогодишње Комисије за доделу посебних признања. Ипак, успели смо да чујемо коментаре неких од седмочлане комисије, уз непомињање имена, али и оних који, иако, итекако заслужни и познати, одбијају да уђу у ово „друштво”. Не желе да стану у ред и подносе молбе објашњавајући свој лик и дело. Један од њих, сматра да је цела прича срамотна а да се држава са парама понаша као да је Алајбегова слама, расипа на све стране. Невероватно је да многи уметници из прве гарнитуре, све сама „светска” имена како воле за себе да кажу, уместо да сами оснују фондове и помажу, траже још пара од ове сиротиње за „националне пензије”. Замислите, кад би једног дана Ђоковић тражио пензију!?–пита се наш саговорник.

Као што је срамота да толики познати певачи који за ноћ узму и по 50.000 евра, траже и тих 500 евра месечно од државе. Да ли се, бар, неко од њих сетио да уплати ту пензију као помоћ деци, народној кухињи? Има и оних који уживају велике стране пензије и још добијају ове националне од сиромашне Србије.

Наш саговорник сматра да ту има много непознаница, и да тај лов у мутном траје без имало стида и части. У својим делима, књигама и песмама многи заговарају хуманост, а приватно су незајажљиви, чак, бескрупулозни.

Чланови Комисије са којима смо разговарали кажу да се не би више прихватали овог тешког посла. По оној, дала баба грош да уђе у коло,а два да изађе, ни хонорар од 400 евра, тврде, не може да надокнади све непријатности и притиске које су доживљавали. Неубедљиво, јер су неки, као др Петар Волк, Божидар Зечевић или Рајко Максимовић већ били чланови, ранијих година.

Ипак, овај једноипомесечни рад не би ваљало обезвређивати.Нису, међутим, рачунали да ће министар културе бити „тврд орах” и толико одлучан да не дозволи „пробијање” броја. И кад је реч о бројевима, ваља да исправимо, омашком изостављену нулу, јер је прве године националну добило 290 а не 29, као и податак да кад се одузму умрли, њих 54, и дода број од овогодишњих нових 40, који може на Влади бити и увећан, укупан број корисника ће бити око 400.

Успели смо да добијемо још нека имена, уз она која смо поменули у јучерашњем броју „Политике”. Међу њима је Станко Шепић,диригент, Влада Петрић, редитељ Зоран Чалић, један од најбољих монтажера ових простора Андрија Зафрановић, међу књижевницима су и Милисав Савић, Ратко Адамовић, Ксенија Марицки Гађански и Александар Баљак. Од новинара је добио Димитрије Пекић, али не као посленик седме силе, већ као „аутор књига о заштити споменика културе” заједно са врсним стручњаком ове области Милком Чанак-Медић. Међу глумцима је и Љиљана Ђурић, истакнута самостална уметница, председница Удружења драмских уметника, председница Координационог одбора удружења и бескомпромисни борац за националне пензије своје бранше!

Многи са којима смо разговарали,а кажу да се „гнушају” целе ствари, питају зашто не би и уметници мало да „стегну каиш”, а они који имају напретек, да добијају плакете са сертификатима државе да су „националне величине”, ако им је баш стало!? Док, онима који су заиста величине и заслужни, а нису мегазвезде естраде, већ често сами, заборављени и напуштени бораве у геријатријским центрима, да им држава повећа цркавицу коју добијају као пензију! Јер, њима признање не треба као етикета, или статус, већ као начин преживљавања.