У соби за вешање

Када је 7. јула 1865. у Вашингтону организовано јавно вешање четворо саучесника у атентату на Абрахама Линколна, 16. председника САД, том суморном спектаклу је, од више хиљада заинтересованих, присуствовало хиљаду људи који су успели да набаве "улазнице" – и један фотограф.

Погубљењу Садама Хусеина, америчком интервенцијом свргнутог ирачког председника, претпоследњег дана 2006, присуствовало је 14 званичника, тројица џелата – и једaн службени видео-камерман, чији су снимци показали извођење диктатора пред вешала и постављање омче око врата.

Новине које су сутрадан известиле о погубљењу завереника против Линколна, нису међутим објавиле и фотографије са тог догађаја. Оне су направљене великом камером са стакленим плочама, али није постојала технологија да се репродукују у штампи. Фотограф је, ипак, омогућио да призор вешања виде и они који нису били непосредни сведоци, тако што је фотографије лепио на картоне величине визит-карти и тако их продавао. Такође, заинтересовани су могли да присуствују и пројекцијама стаклених позитива на платну.

Технологија вешања није се променила од 1865, али је почетак 21. века омогућио да насиље и слике смрти постану глобална фасцинација.

Само неколико сати од како су све светске телевизије приказале званичан филм Садамовог погубљења, који је оставио утисак да су последњи тренуци живота ирачког диктатора протекли достојанствено, на интернету се појавио двоипоминутни снимак који је, из другог угла, приказао агонију умирања, али и неред који је претходио самртничком затезању конопца око осуђениковог врата. Снимак је, камером мобилног телефона, начинио један од званичника присутних на погубљењу.

Тај аматерски снимак, морбидан у мери у којој је то сам чин извршења смртне казне, показао је како је заиста Садам завршио, како су дубоке поделе у Ираку – и од тога направио још један компликован проблем за окупационе снаге и њихове сараднике.

И док су, традиционални медији – велике телевизије – остали доследни својим етичким принципима и гледаоце поштедели призора грозоте умирања, аматерски снимак смакнућа се интернетом проширио као зараза. На популарним сајтовима за размену видео-записа, попут јутјуба (youtube.com), нецензурисане призоре Садамовог вешања за два дана видело је неколико милиона људи.

"Суморни свет собе за вешање отворен је захваљујући јутјуб генерацији", сажето је у коментару једног блогера, док су медијски аналитичари били брзи у оцени да је овим задат још један ударац традиционалном медијском поретку.

Ово је досад највећи "хит" такозваног грађанског новинарства, новог тренда да садржај, уместо медијских професионалаца, генеришу аматери који су се затекли на лицу места.

Преваљен је, наиме, велики пут од 1992, када је један случајни пролазник у Лос Анђелесу својом аматерском видео-камером снимио брутално полицијско пребијање црнопутог Родни Кинга, што је потом била варница која је запалила насиље и побуну на расној основи. Синергија неколико технологија: дигиталних камера и мобилних телефона, компјутера и интернета, створила је услове да случајни сведоци постану бележници историје, а да та историја брзо постиже планетарну доступност.

Јапанске фабрике су прошле године испоручиле око 80 милиона дигиталних фото-апарата. Европски и далекоисточни произвођачи су лиферовали око 800 милиона мобилних телефона, којима камера за фото и видео-записе постаје стандардни део опреме.

Потенцијал ове технике у рукама народа почели су да уважавају и институционални медији. Би-Би-Си тако, на свом сајту, охрабрује кориснике да редакцији шаљу своје фотографије и видео-записе, поручујући им: "Важне ствари се могу догодити било где у свако време – ми желимо да ви будете наше очи". На сличан корак одлучио се и француски Канал 5.

Могло би се зато очекивати да 2007. донесе нове пробоје у "грађанском новинарству", што као колатерални учинак има и опадање значаја, па, како показује пример Садамовог погубљења, и немоћ садашњих контролних пунктова у традиционалним медијима ("уредничких стража"). Интернет, на коме се нешто, кад се једном појави, може бескрајно умножавати, људима омогућава да виде оно што желе да виде. "Емитовање", традиционални модел "старих" медија, полако али сигурно замењује "кликтање": уместо да се "прима" (званични филм егзекуције), садржај се сада "узима" (снимак вешања начињен мобилним телефоном).

А неочекивани ефекат технологије, која је до орвеловских граница повећала могућности државног надзора и појачала синдром "Великог брата", јесте и чињеница да више не морамо да будемо само објекти контроле: наоружани дигиталним камерама, мобилним телефонима и интернетом – посматрамо и ми њих.