U sobi za vešanje

Kada je 7. jula 1865. u Vašingtonu organizovano javno vešanje četvoro saučesnika u atentatu na Abrahama Linkolna, 16. predsednika SAD, tom sumornom spektaklu je, od više hiljada zainteresovanih, prisustvovalo hiljadu ljudi koji su uspeli da nabave "ulaznice" – i jedan fotograf.

Pogubljenju Sadama Huseina, američkom intervencijom svrgnutog iračkog predsednika, pretposlednjeg dana 2006, prisustvovalo je 14 zvaničnika, trojica dželata – i jedan službeni video-kamerman, čiji su snimci pokazali izvođenje diktatora pred vešala i postavljanje omče oko vrata.

Novine koje su sutradan izvestile o pogubljenju zaverenika protiv Linkolna, nisu međutim objavile i fotografije sa tog događaja. One su napravljene velikom kamerom sa staklenim pločama, ali nije postojala tehnologija da se reprodukuju u štampi. Fotograf je, ipak, omogućio da prizor vešanja vide i oni koji nisu bili neposredni svedoci, tako što je fotografije lepio na kartone veličine vizit-karti i tako ih prodavao. Takođe, zainteresovani su mogli da prisustvuju i projekcijama staklenih pozitiva na platnu.

Tehnologija vešanja nije se promenila od 1865, ali je početak 21. veka omogućio da nasilje i slike smrti postanu globalna fascinacija.

Samo nekoliko sati od kako su sve svetske televizije prikazale zvaničan film Sadamovog pogubljenja, koji je ostavio utisak da su poslednji trenuci života iračkog diktatora protekli dostojanstveno, na internetu se pojavio dvoipominutni snimak koji je, iz drugog ugla, prikazao agoniju umiranja, ali i nered koji je prethodio samrtničkom zatezanju konopca oko osuđenikovog vrata. Snimak je, kamerom mobilnog telefona, načinio jedan od zvaničnika prisutnih na pogubljenju.

Taj amaterski snimak, morbidan u meri u kojoj je to sam čin izvršenja smrtne kazne, pokazao je kako je zaista Sadam završio, kako su duboke podele u Iraku – i od toga napravio još jedan komplikovan problem za okupacione snage i njihove saradnike.

I dok su, tradicionalni mediji – velike televizije – ostali dosledni svojim etičkim principima i gledaoce poštedeli prizora grozote umiranja, amaterski snimak smaknuća se internetom proširio kao zaraza. Na popularnim sajtovima za razmenu video-zapisa, poput jutjuba (youtube.com), necenzurisane prizore Sadamovog vešanja za dva dana videlo je nekoliko miliona ljudi.

"Sumorni svet sobe za vešanje otvoren je zahvaljujući jutjub generaciji", sažeto je u komentaru jednog blogera, dok su medijski analitičari bili brzi u oceni da je ovim zadat još jedan udarac tradicionalnom medijskom poretku.

Ovo je dosad najveći "hit" takozvanog građanskog novinarstva, novog trenda da sadržaj, umesto medijskih profesionalaca, generišu amateri koji su se zatekli na licu mesta.

Prevaljen je, naime, veliki put od 1992, kada je jedan slučajni prolaznik u Los Anđelesu svojom amaterskom video-kamerom snimio brutalno policijsko prebijanje crnoputog Rodni Kinga, što je potom bila varnica koja je zapalila nasilje i pobunu na rasnoj osnovi. Sinergija nekoliko tehnologija: digitalnih kamera i mobilnih telefona, kompjutera i interneta, stvorila je uslove da slučajni svedoci postanu beležnici istorije, a da ta istorija brzo postiže planetarnu dostupnost.

Japanske fabrike su prošle godine isporučile oko 80 miliona digitalnih foto-aparata. Evropski i dalekoistočni proizvođači su liferovali oko 800 miliona mobilnih telefona, kojima kamera za foto i video-zapise postaje standardni deo opreme.

Potencijal ove tehnike u rukama naroda počeli su da uvažavaju i institucionalni mediji. Bi-Bi-Si tako, na svom sajtu, ohrabruje korisnike da redakciji šalju svoje fotografije i video-zapise, poručujući im: "Važne stvari se mogu dogoditi bilo gde u svako vreme – mi želimo da vi budete naše oči". Na sličan korak odlučio se i francuski Kanal 5.

Moglo bi se zato očekivati da 2007. donese nove proboje u "građanskom novinarstvu", što kao kolateralni učinak ima i opadanje značaja, pa, kako pokazuje primer Sadamovog pogubljenja, i nemoć sadašnjih kontrolnih punktova u tradicionalnim medijima ("uredničkih straža"). Internet, na kome se nešto, kad se jednom pojavi, može beskrajno umnožavati, ljudima omogućava da vide ono što žele da vide. "Emitovanje", tradicionalni model "starih" medija, polako ali sigurno zamenjuje "kliktanje": umesto da se "prima" (zvanični film egzekucije), sadržaj se sada "uzima" (snimak vešanja načinjen mobilnim telefonom).

A neočekivani efekat tehnologije, koja je do orvelovskih granica povećala mogućnosti državnog nadzora i pojačala sindrom "Velikog brata", jeste i činjenica da više ne moramo da budemo samo objekti kontrole: naoružani digitalnim kamerama, mobilnim telefonima i internetom – posmatramo i mi njih.