И врат је, и шија је

С великом пажњом сам прочитао текст г. Бошка Ломовића ,,Није врат – шија је”, у коме аутор указује на то да ,,за опасну накану преименовања језика, политичари увек међу лингвистима нађу своје научнике”.

Прво, у чему се састоји опасност онога што аутор доживљава као преименовање језика? Претпостављам, на темељу свега што се о томе пише, да је реч о опасности од губитка идентитета. То бих разумео кад би нам неко оспоравао право или чак бранио да свој језик зовемо српским.

Наравно, моје право да свој језик називам својим етничким, па чак и државним именом, као и свако друго право, легитимно је само ако и ја поштујем право других на исто то. Јер проблем се може појавити само у случају неравнотеже тог права. Али и тада тај проблем није лингвистички, већ еминентно политички. Лингвистика све природне језике посматра као системе засноване на конвенцијама. Језик, граматика, правопис, писмо – све су то конвенције, али и динамичке категорије, дакле у сталној промени.

Језици се свакодневно рађају и умиру, толико да до сада нико није успео да их прецизно поброји. Већина језика северноамеричких Индијанаца је изумрла, потомци говорника тих језика су усвојили неке друге језике (енглески, шпански...) и обезбедили ту суштинску функцију језика: комуникацију, мишљење, креацију.

Лингвистика је ту чињеницу уочила и категорисала је према сопственој унутрашњој структури, а вредносним аспектима баве се неке друге дисциплине: етнологија, социологија, историја, антропологија. Лингвистика као наука је према тој чињеници вредносно неутрална, као и математика према бројкама. Стога када се лингвисти упусте у приче о опасним наканама преименовања језика, они тада напуштају терен своје науке и улазе у зону политике, на шта као грађани имају право, али немају право да своју науку инструментализују у политичке сврхе. Тако су, дакле, инструментализовали лингвистику и они који говоре о опасним наканама.

Али вратимо се проблему имена језика који делимо с још неколико суседних народа, сада грађана суверених држава. Ми смо овај језик на коме општимо у недавној прошлости службено називали српскохрватским, односно хрватскосрпским, а у приватној комуникацији смо га у Србији звали српским, а у Хрватској хрватским. У БиХ је називан у зависности од осећања етничке припадности српским или хрватским, а у Црној Гори врло одлучно српским. Осамостаљење бивших федералних јединица и нарочито сурови ратови који су супротставили најбројније народе, говорнике тог језика, само су убрзали и формално учврстили традиционалне локалне називе.

Зар је могло бити другачије? У држави која и поред етничке блискости својих становника није успела (јер то никад није ни желела заправо) да створи јединствену нацију по узору на друге вишеетничке нације у Европи и свету, после свих катастрофа и крвопролића, свако заједништво, макар и на нивоу имена језика, постало је незамисливо. Већина говорника тог заједничког нам језика свесна је да је реч о једном језику, али ни они најдобронамернији на свим странама нису у стању да замисле неко име које би свима било прихватљиво, а могло би евентуално бити прихватљиво само ако не проистиче из неког од етничких имена.

Проблем, најзад, није у свести да је реч о истом језику различитог имена, већ у хистеричној потреби свих национализама да своје танке идеологије поткрепе доказима које нуде инструментализовани ауторитети разних наука, а понајвише историјске и лингвистичке. Требало је, и даље треба, по сваку цену доказати или да немамо ништа заједничко (углавном на хрватској страни), или да смо, напротив, сви ми исто, али су се неки одродили (углавном на српској страни).

Могуће је, мада је мало вероватно, да ће се тај заједнички језик у некој предвидљивој будућности много више издиференцирати и изделити на заиста различите језике. Можда у мери у којој су се изделили шведски и дански или норвешки и исландски, или руски и белоруски. Али и тада ће они бити пре свега политички подељени, па тек у другом степену по могућности разумевања.

Тачно је, како на то подсећа г. Ломовић да ни Америма, ни Бразилцима, ни Перуанцима (...) не пада на памет да своју варијанту језика назову присвојним придевом насталим од имена њихове државе или покрајине. Да, али зашто је то тако? Америчка национална култура (досељеника из Европе) дуго је почивала искључиво на културном наслеђу најбројнијих досељеника – Енглеза, као што је и јужноамеричка почивала на културном наслеђу шпанских и португалских конквистадора. Тада су те културе, по тадашњим мерилима, биле очигледно надмоћне над затеченим локалним културама. На Балкану, у свом историјски кратком политичком заједништву, ниједна од култура сродних и језички блиских народа није била у довољној мери нити довољно дуго надмоћна да би језик или језичка варијанта те културе била спонтано и без принуде прихваћена као сопствена.

Имамо ли право да будемо увређени или зачуђени што Бошњаци, Црногорци, Хрвати не желе да свој језик називају српским, или што Срби свој језик неће да зову другачије него српским?

Кад данас просечно образованог Француза покушате да научите да правилно изговори неко за њега фонолошки компликовано име (на пример: Кркобабић), он ће направити гримасу и рећи: „О, па зар тај не може да се зове Пјер Мартен као сав остали нормалан свет!?” То је један од њихових начина да се подсмехну сопственим слабостима. Кад реченица „Зар они (ко год били) не могу да свој језик зову српски као сав остали нормалан свет?” постане виц, свима ће нам бити боље. До тада, таква реченица или и сама идеја која је иза ње, опаснија је од свих опасних накана преименовања, пре свега за нас саме.

Преводилац, лектор за француски језик на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу