I vrat je, i šija je

S velikom pažnjom sam pročitao tekst g. Boška Lomovića ,,Nije vrat – šija je”, u kome autor ukazuje na to da ,,za opasnu nakanu preimenovanja jezika, političari uvek među lingvistima nađu svoje naučnike”.

Prvo, u čemu se sastoji opasnost onoga što autor doživljava kao preimenovanje jezika? Pretpostavljam, na temelju svega što se o tome piše, da je reč o opasnosti od gubitka identiteta. To bih razumeo kad bi nam neko osporavao pravo ili čak branio da svoj jezik zovemo srpskim.

Naravno, moje pravo da svoj jezik nazivam svojim etničkim, pa čak i državnim imenom, kao i svako drugo pravo, legitimno je samo ako i ja poštujem pravo drugih na isto to. Jer problem se može pojaviti samo u slučaju neravnoteže tog prava. Ali i tada taj problem nije lingvistički, već eminentno politički. Lingvistika sve prirodne jezike posmatra kao sisteme zasnovane na konvencijama. Jezik, gramatika, pravopis, pismo – sve su to konvencije, ali i dinamičke kategorije, dakle u stalnoj promeni.

Jezici se svakodnevno rađaju i umiru, toliko da do sada niko nije uspeo da ih precizno pobroji. Većina jezika severnoameričkih Indijanaca je izumrla, potomci govornika tih jezika su usvojili neke druge jezike (engleski, španski...) i obezbedili tu suštinsku funkciju jezika: komunikaciju, mišljenje, kreaciju.

Lingvistika je tu činjenicu uočila i kategorisala je prema sopstvenoj unutrašnjoj strukturi, a vrednosnim aspektima bave se neke druge discipline: etnologija, sociologija, istorija, antropologija. Lingvistika kao nauka je prema toj činjenici vrednosno neutralna, kao i matematika prema brojkama. Stoga kada se lingvisti upuste u priče o opasnim nakanama preimenovanja jezika, oni tada napuštaju teren svoje nauke i ulaze u zonu politike, na šta kao građani imaju pravo, ali nemaju pravo da svoju nauku instrumentalizuju u političke svrhe. Tako su, dakle, instrumentalizovali lingvistiku i oni koji govore o opasnim nakanama.

Ali vratimo se problemu imena jezika koji delimo s još nekoliko susednih naroda, sada građana suverenih država. Mi smo ovaj jezik na kome opštimo u nedavnoj prošlosti službeno nazivali srpskohrvatskim, odnosno hrvatskosrpskim, a u privatnoj komunikaciji smo ga u Srbiji zvali srpskim, a u Hrvatskoj hrvatskim. U BiH je nazivan u zavisnosti od osećanja etničke pripadnosti srpskim ili hrvatskim, a u Crnoj Gori vrlo odlučno srpskim. Osamostaljenje bivših federalnih jedinica i naročito surovi ratovi koji su suprotstavili najbrojnije narode, govornike tog jezika, samo su ubrzali i formalno učvrstili tradicionalne lokalne nazive.

Zar je moglo biti drugačije? U državi koja i pored etničke bliskosti svojih stanovnika nije uspela (jer to nikad nije ni želela zapravo) da stvori jedinstvenu naciju po uzoru na druge višeetničke nacije u Evropi i svetu, posle svih katastrofa i krvoprolića, svako zajedništvo, makar i na nivou imena jezika, postalo je nezamislivo. Većina govornika tog zajedničkog nam jezika svesna je da je reč o jednom jeziku, ali ni oni najdobronamerniji na svim stranama nisu u stanju da zamisle neko ime koje bi svima bilo prihvatljivo, a moglo bi eventualno biti prihvatljivo samo ako ne proističe iz nekog od etničkih imena.

Problem, najzad, nije u svesti da je reč o istom jeziku različitog imena, već u histeričnoj potrebi svih nacionalizama da svoje tanke ideologije potkrepe dokazima koje nude instrumentalizovani autoriteti raznih nauka, a ponajviše istorijske i lingvističke. Trebalo je, i dalje treba, po svaku cenu dokazati ili da nemamo ništa zajedničko (uglavnom na hrvatskoj strani), ili da smo, naprotiv, svi mi isto, ali su se neki odrodili (uglavnom na srpskoj strani).

Moguće je, mada je malo verovatno, da će se taj zajednički jezik u nekoj predvidljivoj budućnosti mnogo više izdiferencirati i izdeliti na zaista različite jezike. Možda u meri u kojoj su se izdelili švedski i danski ili norveški i islandski, ili ruski i beloruski. Ali i tada će oni biti pre svega politički podeljeni, pa tek u drugom stepenu po mogućnosti razumevanja.

Tačno je, kako na to podseća g. Lomović da ni Amerima, ni Brazilcima, ni Peruancima (...) ne pada na pamet da svoju varijantu jezika nazovu prisvojnim pridevom nastalim od imena njihove države ili pokrajine. Da, ali zašto je to tako? Američka nacionalna kultura (doseljenika iz Evrope) dugo je počivala isključivo na kulturnom nasleđu najbrojnijih doseljenika – Engleza, kao što je i južnoamerička počivala na kulturnom nasleđu španskih i portugalskih konkvistadora. Tada su te kulture, po tadašnjim merilima, bile očigledno nadmoćne nad zatečenim lokalnim kulturama. Na Balkanu, u svom istorijski kratkom političkom zajedništvu, nijedna od kultura srodnih i jezički bliskih naroda nije bila u dovoljnoj meri niti dovoljno dugo nadmoćna da bi jezik ili jezička varijanta te kulture bila spontano i bez prinude prihvaćena kao sopstvena.

Imamo li pravo da budemo uvređeni ili začuđeni što Bošnjaci, Crnogorci, Hrvati ne žele da svoj jezik nazivaju srpskim, ili što Srbi svoj jezik neće da zovu drugačije nego srpskim?

Kad danas prosečno obrazovanog Francuza pokušate da naučite da pravilno izgovori neko za njega fonološki komplikovano ime (na primer: Krkobabić), on će napraviti grimasu i reći: „O, pa zar taj ne može da se zove Pjer Marten kao sav ostali normalan svet!?” To je jedan od njihovih načina da se podsmehnu sopstvenim slabostima. Kad rečenica „Zar oni (ko god bili) ne mogu da svoj jezik zovu srpski kao sav ostali normalan svet?” postane vic, svima će nam biti bolje. Do tada, takva rečenica ili i sama ideja koja je iza nje, opasnija je od svih opasnih nakana preimenovanja, pre svega za nas same.

Prevodilac, lektor za francuski jezik na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu