Икона и секира

Један од стубова српске спољне политике је сарадња са Русијом. Из поштовања према читаоцима нећу трошити редове на разлоге зашто је тако и зашто ће тако остати без обзира на то ко сутра буде на власти. Најсажетије речено, Русија је држава која у највећем броју случајева свој утицај у Европи остварује тако што, између осталог, подржава интересе Србије на Балкану, што није генерално правило међу другим силама.

Русија је такође џин од кога многе европске државе страхују, па заговорници „политичке” Европе не гледају благонаклоно на српско-руске специјалне односе када доносе одлуку о даљим формалним корацима Србије ка чланству у ЕУ. Међународни односи су сложена дисциплина, па и од нас зависи да ли ће однос са Русијом од остатка континента бити виђен као „додата вредност” Србије и тако нас учинити још занимљивијом будућом чланицом европске заједнице (шаљиво речено, „атрактивном удавачом”) или ћемо бити виђени као неискрен кандидат за чланство који,покушавајући да буде солидан партнер свима, на крају то није никоме.

Сведоци смо ових дана како присталице политичке уније на континенту, пре свега Французи, покушавају да маргинализују Велику Британију, коју виде као „тројанског коња” неког другог центра моћи и „неискреног” члана заједнице којој формално припада.

Можда још важније питање од перцепције других је питање у којој мери ћемо поменуте специјалне односе испунити садржајем и превести у конкретне и опипљиве користи за наше грађане. Бојим се да и на овом пољу показујемо мањак знања и осећаја за практично. Изненађује изостанак, у стручној штампи, озбиљних анализа о реалним шансама да се реализује пројекат „Јужи ток”, о томе колико успешно користимо уговор о слободној трговини и да ли ће он бити на снази и након уласка Русије у СТО, о могућности прилива руског капитала услед повлачења аустријског и о стварним политичким намерама Русије у овом делу света. Као што донедавно нисмо разумевали да ЕУ није само заједница вредности већ и интересна заједница у којој се надмећу различите политичке визије и економске политике, тако до краја не разумемо ни „колоса са истока”, кога је амерички историчар Џејмс Билингтон описао чувеном синтагмом „икона и секира”. Покушајмо да понудимо неке одговоре и препоручимо правце деловања у односу са Русијом.

У вези са спољном политиком, највећу енигму представља повлачење руског контингента са Косова 2003. године, што је дефинитивно поништило сваки руски утицај на терену и свело га искључиво на Контакт групу и касније Савет безбедности. Могуће је да Русији није одговарало да се надмеће у утицају на Косову из инфериорне позиције, па је одлучила да иступи из утакмице коју није могла да добије. По Резолуцији 1244 НАТО је био задужен за војни аспект међународног присуства и руски батаљони су били распоређени у „туђим” зонама одговорности. Међутим, кад се погледа војни споразум између САД и Русије у Хелсинкију јуна 1999. о учешћу руских снага у Кфору, види се да су Руси имали велику оперативну аутономију и јединство команде које други нису угрожавали. Допунско објашњење могло би бити да се Русија тада налазила у фази унутрашње консолидације и да је проценила да није време да се упушта у обарање руку са тада много јачим партнерима.

Русија се иначе циклично креће из фазе унутрашње консолидације до фазе екстерне експанзије и обрнуто, тако да би Србија морала да има на уму да за своје интересе поред руске подршке у сваком моменту мора обезбедити подршку бар још једне европске силе. Да је макар једна престоница у троуглу Берлин–Париз–Лондон била на позицији Србије након отварања статусног процеса 2005. године, „нормализација” са Косовом данас не би била услов за даљу политичку интеграцију у ЕУ и проблем би вероватно наставио да се решава у систему УН. Другим речима, подршка Русије је драгоцена, али не може бити пандан за јединствену европску политику када се она формира на рачун неповољних позиција за Србију, као што смо могли видети и 1991. године. Не постоји супститут за успешну „европску политику” за државу која је географски у Европи.

У вези са економском политиком, потребно је знати да ће Русија увек бити светска сила на рачун економије, а не захваљујући економији. Наиме, услед огромног територијалног пространства, а релативно малог броја становника и слабе инфраструктуре, Русија није у могућности да има висок ниво јавних услуга и равномеран регионални развој. Вишкове капитала ће због безбедносних разлога увек инвестирати у јачање својих одбрамбених потенцијала, па ће своју међународну позицију чувати искључиво „стезањем каиша” на унутрашњем плану. Једина друга два сектора на међународном тржишту која интересују руски капитал су енергетика и финансијске услуге и то треба искористити. У ситуацији када се део европског капитала повлачи са финансијског тржишта југоисточне Европе због строгих захтева Брисела за докапитализацију и додатним мерама, капитал из других крајева света би могао попунити ту празнину. Поред енергетике и финансијских услуга, велика шанса у економској сарадњи са Русијом је пољопривреда, будући да се Србија тешко може такмичити са софистицираном европском привредом на руском тржишту у трговини индустријском робом.

Српска спољна политика мора дакле остати мултивекторска и то на начин да се различити вектори међусобно подупиру, а не неутралишу. Такође, у сваком моменту мора постојати хијерархија циљева и прецизан редослед потеза.