У вагону ,,треће класе”

Поодавно у земљи Србији, ни по „тарифи” ни овако, нема више вагона „треће класе”. Средовечне ће на њих подсетити – ако су литерарно памтљиви – можда дивна Десанкина песма о тој класи, заправо путницима у њој. Поред осталог, управо у таквим вагонима песникиња је чула а још више разумела ону своју поруку: да је Србија „велика тајна”! Нажалост, баш они који би народне тајне требало да знају како би били праве народне вође, од најмање општине, па све до владе и страначких „комитеја”, у то се слабо разабирају јер их сваког дана пред кућом или канцеларијом чека или пријатно расхлађен или утопљен „ауди”, „мерџа” или друга „колуждина”.

Прича ми у путничком возу, који је као изданак преживелог бескласног социјализма, још на „ногама” и „јури ли, јури” и кроз овај 21. век од моје прадедовске Велике Плане до престоног Београда (96 км) готово три пуна сата, Палмин Багрданац бајке о јагодинском градоначелнику: те асфалтирао сваки сокак, те вози бесплатно пензионере, уређује полусрушене задружне домове, жени, удаје… Кусачани, од њих шест хиљада, сваки други има и земљу и железничар је, „пуни су прича”: муче их делови за тракторе, неће синови да се жене а „спрцали” толике године, понеког мучи како да скрпи до пензије јер је узео „социјални програм” па сад опет дневно шипчи до Београда – запослио са као ноћни чувар. Према престоници ваља се и омладински талас с „мобилцима” у рукама, а жене су ту са повеликим кофама – углавном „сирење”. Сем омладине, мало је ко ведар и насмејан. Тако живи, и то у масовним дневним селидбама, Србија. Споровозно.

„Путујући народ”, мање- више, не „љуби” већину људи на власти. Не може ни да их „љуби” кад у 21. веку воз „јури” од 20 до 40 км на сат; кад ни сам не зна како да попуни тих пет-шест недостајућих година до права на пензију; кад наследници хрле у Београд, а од Јагодине, на пример, до Раље зврје на хиљаде породичних „замкова”. За оне, међутим, које испред прага чека услужни шофер изгледа да је једина тајна – хоће ли их народ поново устоличити. Да га воде и заводе! Један разгневљени пољо-железничар из Ратара предложи: „Ја бих да потпишу све што обећају, па да на крају сви заједно прочитамо шта је обећано”. Сви у вагону „треће класе” ућутасмо, јер – ко зна, како рече Десанка, шта Србија збори по њивама, по луговима, по возовима.

Књижевник, Велика Плана