U vagonu ,,treće klase”

Poodavno u zemlji Srbiji, ni po „tarifi” ni ovako, nema više vagona „treće klase”. Sredovečne će na njih podsetiti – ako su literarno pamtljivi – možda divna Desankina pesma o toj klasi, zapravo putnicima u njoj. Pored ostalog, upravo u takvim vagonima pesnikinja je čula a još više razumela onu svoju poruku: da je Srbija „velika tajna”! Nažalost, baš oni koji bi narodne tajne trebalo da znaju kako bi bili prave narodne vođe, od najmanje opštine, pa sve do vlade i stranačkih „komiteja”, u to se slabo razabiraju jer ih svakog dana pred kućom ili kancelarijom čeka ili prijatno rashlađen ili utopljen „audi”, „merdža” ili druga „koluždina”.

Priča mi u putničkom vozu, koji je kao izdanak preživelog besklasnog socijalizma, još na „nogama” i „juri li, juri” i kroz ovaj 21. vek od moje pradedovske Velike Plane do prestonog Beograda (96 km) gotovo tri puna sata, Palmin Bagrdanac bajke o jagodinskom gradonačelniku: te asfaltirao svaki sokak, te vozi besplatno penzionere, uređuje polusrušene zadružne domove, ženi, udaje… Kusačani, od njih šest hiljada, svaki drugi ima i zemlju i železničar je, „puni su priča”: muče ih delovi za traktore, neće sinovi da se žene a „sprcali” tolike godine, ponekog muči kako da skrpi do penzije jer je uzeo „socijalni program” pa sad opet dnevno šipči do Beograda – zaposlio sa kao noćni čuvar. Prema prestonici valja se i omladinski talas s „mobilcima” u rukama, a žene su tu sa povelikim kofama – uglavnom „sirenje”. Sem omladine, malo je ko vedar i nasmejan. Tako živi, i to u masovnim dnevnim selidbama, Srbija. Sporovozno.

„Putujući narod”, manje- više, ne „ljubi” većinu ljudi na vlasti. Ne može ni da ih „ljubi” kad u 21. veku voz „juri” od 20 do 40 km na sat; kad ni sam ne zna kako da popuni tih pet-šest nedostajućih godina do prava na penziju; kad naslednici hrle u Beograd, a od Jagodine, na primer, do Ralje zvrje na hiljade porodičnih „zamkova”. Za one, međutim, koje ispred praga čeka uslužni šofer izgleda da je jedina tajna – hoće li ih narod ponovo ustoličiti. Da ga vode i zavode! Jedan razgnevljeni poljo-železničar iz Ratara predloži: „Ja bih da potpišu sve što obećaju, pa da na kraju svi zajedno pročitamo šta je obećano”. Svi u vagonu „treće klase” ućutasmo, jer – ko zna, kako reče Desanka, šta Srbija zbori po njivama, po lugovima, po vozovima.

Književnik, Velika Plana