Tежња за хармонијом

Овај текст се опире сваком екстремизму. Не представља ни рецепт компромиса. А срж сваког вагања није налажење аритметичке средине, јер средина обично и није "на средини"! Зависно од тога шта се вага, равнотежна тачка може да варира. Кључно је да се она пронађе и узме за упориште.

1. – Право на правну равнотежу на друштвеном плану, био би принцип одмерене и усклађене везе између различитости (и оних крајњих и оних мање изразитих), одржавање тензије али и оптималног помирења и прожимања појединих супротности у правноме поретку, у животу одевеном у правна правила. Није у питању ни комутативна правда – у значењу "никоме ништа не ускратити, свакоме једнако пружити у једнаким ситуацијама!" А ни она диструбутивна: као "примена једнаких мерила на по много чему неједнаке људе и њихове конкретно особене животне ситуације, да би се остварила крајња равноправност међусобно другачијих јединки!" Ипак, право на правну равнотежу је са оба та вида правде корелативно. Оне, и то комплексно право, међусобно се допуњују. Правна равнотежа је, значи, пре свега један општи захтев, тежња цивилизованог, правно уређеног света да буде кохерентан и конзистентан, што је могуће више хармоничан, одрживо успостављен, а ипак незатворен. Да опстане као целина са свим својим датостима и посебностима и да се као такав развија, напредује у смеру хумане будућности. Упркос нерационалнима и ирационалнима, нерационалностима и ирационалностима. Као што сваки човек (додуше с променљивим успехом!) разумно настоји да успостави и задржи своју физичку и менталну равнотежу (да не би пао у двоструком смислу), тако несумњиво изгледа да таква иста тенденција балансирања и уклапања – mutatis, mutandis – постоји (без обзира на местимична "затамњења") и у глобалном социјалном миљеу, али и у сваком поједином националном подсистему. Посреди су разне и разнородне индивидуалне и шире вредности које коегзистирају, па би их требало – и правно! – контекстуално "подесити", укомпоновати, и међусобно и спрам окружења. Уравнотежити их. Има ту и састојака тзв. дијалектичког јединства супротности, али се гесло права на правну равнотежу нипошто ни приближно не исцрпљује у тој нужности. Прокламовање и остварење "права на правну равнотежу" био би непрестани и "покретљиви"задатак како правних филозофа и теоретичара, културолога, властодржаца, правотвораца и правописаца, тако и правних позитивиста, практичара, особито посленика правосуђа. То је системски трајни пројекат који се систематски мора разрадити и спроводити, све до појединости; због опстајања целине система, и због свих конститутивних компоненти, припадака; целисходног организовања и уредног функционисања друштва и његових чланова; и због правде и правне сигурности. Посреди је једна фина друштвена математика и логика која се, међутим, не може кибернетски и рачунарски (раз)решити. Јер, поред осталог, ту су неопходни и мултидисциплинарно знање, и искуство и танани осећај – и дистанца, и ширина, и смисао за детаљ, па и релативно сигурна процена учинака, последица и ризика. Код тога, важни су и статичко и динамичко мотрење, цењење и просуђивање, затим неизоставни корективни механизми прилагођавања предвиђеним и непредвиђеним наилазећим појавама и променама. Такође, копча "спољног" и "унутрашњег", слоја и сфера, нарочито националног и метанационалног супстрата – нарочито правних регула и стандарда (европских, међународних и сл.) – по обрасцу "спојеног посуђа", је нешто што се мора посебно истаћи и када се вероватно подразумева.

2. – Дакле, и у окриљу права, а и ван права, неопходна је, потребна је, односно пожељна (како на ком пункту) равнотежа између непрегледног низа деликатних страна, категорија и начела: физичког и психичког; чулног и умног; форме и суштине; рационалног и романтичног; стваралаштва и примене; онога забрањеног и онога незабрањеног, а моралног; писаног и неписаног; општег и посебног; производног и непроизводног рада; елитизма и популизма; традиције, односно обичаја и модернизма, односно нових навика...

Професор Правног факултета Универзитета у Београду