Клементе на потезу

ИНТЕРВЈУ
Ретко се догађа да врхунски фудбалери организатори игре немају одговарајућу минутажу. Због тога је Саша Илић, српски репрезентативац, веома занимљив. Играч, који је годинама био веома успешан вођа Партизана и у своју биографију уписао пет титула првака наше земље, два домаћа купа и један шампионски ловор у Турској, никада није добио праву шансу да свој таленат покаже и докаже и у најбољем националном тиму.

Илић је убележио 32 наступа у репрезентацији, на којима је постигао четири гола, али је само 11 пута почео меч и одиграо само три целе утакмице. У тих целих" 270 минута је постигао два поготка, и то Италији у квалификацијама за ЕВРО 2004. и на недавном Светском првенству у Немачкој у дуелу с Обалом Слоноваче. На терену је укупно провео 1.391 минут, или у просеку 43,5 минута по сусрету.

– Сматрам да су игре у клубу предуслов да неко игра у репрезентацији. Када погледам уназад: шест-седам година сам члан селекције, а играо сам свега на 12 такмичарских утакмица, од тога две целе, и дао три гола. Мислим да сам заслуживао већу минутажу, односно прилику да покажем више. Вероватно у томе има и моје кривице.

• Да ли је неки сукоб са садашњим селектором Клементеом разлог што сте у селекцији Србије на три од шест утакмица провели на терену само 117 минута?

– Никада нисам имао никакав конфликт ни са једним селектором, ни са саиграчима. Увек сам се понашао како доликује репрезентативцу. Садашњи селектор је врхунски професионалац, који за сада добро води наш национални тим. Уосталом, то показују резултати и пласман на табели квалификационе групе. И са њим имам веома коректан професионалан однос. Није ни Клементеу лако, јер је странац. Али, не желим да се намећем преко новина. Најважније је да репрезентација има добре резултате и да се квалификује за Европско првенство у Аустрији и Швајцарској.

• Како оцењујете Ваш учинак у 2006. години?

– На клупском плану сам презадовољан, јер смо освојили титулу. Играо сам добро и постигао доста голова. Што се тиче репрезентације, велики успех је отићи на Светско првенство. Међутим, очекивао сам да ће у Немачкој бити све другачије, пре свега боље. Надао сам се, као и остали, да ћемо направити нешто значајно. Био сам уверен да имамо квалитет. Нажалост, није било тако. Очигледно нам се нису поклопиле све коцкице. За мене је учешће на Мундијалу велики и тежак ударац за наш фудбал. Он нам је јасно ставио до знања где смо и да морамо све из почетка.

Тек када се оде на велико такмичење види се какве су остале репрезентације. Ми имамо играче који играју и у великим клубовима, али нам је ипак нешто недостајало. Оправдања нема. Срећом, брзо су дошле нове квалификације. Надам се да ћемо на ЕВРО 2008. поправити утисак.

• Какав је турски фудбал у односу на Европу?

– Последњих година је много напредовао и више нема велике разлике у односу на друге земље. Уосталом, Турци су били трећи на Светском првенству 2002, а моја "Галата" је на крају двадесетог века освојила Куп Уефе и Суперкуп Европе. Играње у турској лиги је изузетно тешко. Новајлије се тешко уклапају и прихватају, поготово странци. Период адаптације не постоји. Од играча се тражи максимум. На томе инсистирају и челници клуба, тренери, саиграчи, а посебно навијачи. Због тога има доста врхунских фудбалера, који једноставно нису успели.

У сва три истанбулска клуба је веома велика пресија. Сви траже победе и трофеје. Поред тога постоји пуно спортских часописа, па новинари просто "прогањају" играче. То је и разумљиво, јер је фудбал у Турској спорт број један. Међутим, често се измишља, па те смицалице праве проблеме играчима.

• Турска има два представника у Лиги шампиона, али они никако да прођу такмичење по групама. Зашто?

– Проблем је у необучености домаћих играча. Ево, рецимо "Галату" ове године нико није надиграо, али су ривали умели да казне грешке. У националном првенству је лако, јер квалитетом надокнадимо и два кикса на утакмици. Међутим, у Европи то не може да прође. У великим мечевима често одлучује једна грешка. Ситуација се поправља довођењем странаца, али нема стрпљења, већ се одмах траже резултати. Па, ако лоше крене брзо се мењају и тренери.

• Да ли се и у турском фудбалу обрће велики новац?

– Турска је веома богата земља. Има пуно богатих, који доста улажу у фудбал. Фудбал је највећа реклама у Турској. Због тога се обрће изузетно велики новац, па и не чуди долазак врхунских играча. Турци представљају ривалитет клубова као нешто велико и значајно, али по мом мишљењу то ипак није као, рецимо, код нас између Партизана и Црвене звезде. Код њих је нормална појава да играч, који је играо у Фенербахчеу дође у Галатасарај, или Бешикташ. Они таквог фудбалера прихватају као да је одувек са њима. Што се тиче навијања стварно су фанатични. Свака утакмица се игра пред пуним трибинама. Навија се до краја, посебно ако иде добро. Тада је милина бити члан великог клуба. У одличним сам односима са навијачима. Нисам инцидентна особа, не волим да сам у новинама и да себе истичем у први план. Трудим се да пружим максимум, а навијачи то изузетно цене и подржавају. Салећу ме, хватају за рукаве, траже разговор и аутограм. "Цимају" те, јер знају да имаш обавезу да причаш са њима. И на то сам се прилагодио. Када играш у једном од три највећа турска клуба сви те знају..

• Колика је улога српских играча у Турској?

– Све већа и значајнија. Ето, Степанов се одлично уклопио и понајбољи је играч Трабзона. О Кежману не треба ни трошити речи. Мој учинак нека оцењују други...

• Уговор Вас обавезује на верност "Галати" још годину и по, али и поред тога се помиње прелазак у Италију?

– О томе се стално прича и пише. Недавно сам обавио прелиминарне разговоре с челницима клуба око продужетка сарадње. Значи, за сада сам тамо, а да ли ћу и колико остати не знам. Навикао сам се и не могу да се пожалим да ми је лоше. Имам доста добру годину иза себе, као и претходну, па сам са те стране стварно задовољан. Видећемо шта ће даље бити. Немам неке специјалне амбиције. Раније, када сам их имао и када је требало да их остварим нисам успео из разноразних разлога. Сада ми је приоритет да обезбедим себе и породицу. Дакле, нисам у ситуацији да бирам да ли ћу у Италију, Шпанију...

• Да ли сте се адаптирали на живот у Турској?

– Прилагодио сам се начину живота у Истанбулу. Постоје делови који су европски, по којима никако не можете да приметите да сте у Турској. Само пар стотина метара даље је сасвим другачије, типично турски, са амбијентом који ми се уопште не свиђа. Највећи проблем представља изузетно велика гужва у саобраћају. Иако имају пуно аутопутева, некада је потребно и више од два сата да дођете на жељено место. То ме иритира, али је за вишемилионски град то нормална појава. Немам неко специјално место за излазак. Живим у спортском центру, близу аеродрома. Имам доста пријатеља. Најчешће излазимо у оближњи тржни центар. Он подсећа на европске, са доста лепих ресторана.

• Са ким се највише дружите?

– У екипи имам хрватског репрезентативца Томаса, који ми је много помогао када сам дошао. И са осталим странцима се дружим, са њима и са неколико турских играча споразумевам се на енглеском језику. Турски нисам посебно учио, али за годину и по дана сам запамтио доста речи. Држимо се заједно. Сада је ту и Матеја Кежман. Имам и пријатеље, који нису из фудбала. На терену се са  свима добро слажем. Ипак, издвојио бих Хасана Шаша, који је прошле сезоне заиста добро играо. Доста голова сам дао после његових асистенција. Мада, углавном се више ја прилагођавам њима, него они мени, што је и нормално.

• Да ли сте задовољним постигнутим у каријери и има ли нечега за чим жалите?

– Не могу да кажем да нисам задовољан. Са Партизаном сам остварио све што сам желео. Освајали смо трофеје, играли у Лиги шампиона. Једино могу да жалим што сам, бар до сада, остао недоречен у репрезентацији и што можда нисам раније отишао у иностранство. Али, тако је у животу увек нешто мораш да изгубиш, да би друго добио.

-----------------------------------------------------------

Тешко ми је због Партизана

На питање како доживљава збивања у Партизану, Саша Илић, рекордер "црно-белих" од распада СФРЈ по броју одиграних утакмица и постигнутих погодака, је одговорио:

– Веома ми је тешко, јер Партизан волим. Он је мој други дом. "Црно-бели" су у последњих 15 година били наша најбоља и најтрофејнија екипа. Можда је ово и морало да се деси. Сигурно је да су сва догађања негативно утицала на младу екипу и да су један од узрока слабих игара и резултата. Надам се да ће брзо изгладити неспоразуме с навијачима, превазићи кризу и поново бити најбољи. Компромис се мора пронаћи, јер Партизан не може без навијача, као што ни они не могу без њега.

-----------------------------------------------------------

Освојио осам трофеја