Нема пара на лепе очи

Последњих месеци све очи привредника, али и грађана упрте су у Народну банку Србије, јер се од ње и њених потеза очекује да отупи оштрицу све жешће економске кризе, која, бар за нас, није ништа ново. Али, сада је домаћа упрегнута и у светску. Решење многи виде у потреби НБС да нам свима омогући што више јефтинијих кредита и по цену снижавања обавезних девизних резерви. Упитали смо вицегувернера Народне банке Србије, др Бојана Марковића, колико је све то реално и од чега зависи цена новца код нас.

Камата за сваки динарски кредит, било предузећа, банке или појединца зависи од три ствари. Прва је референтна каматна стопа Народне банке Србије, друга – ризик земље и трећа је додатна премија ризика за сваког појединаца. Нико од нас не може бити мање ризичан него што је његова држава. У том погледу, дакле, ми делимо ризик земље у којој живимо. У интересу сваког од нас је да наша држава има што бољи кредитни рејтинг. Да буде што мање ризична. Што је она мање ризична то су ниже стопе које она плаћа на свој дуг, а самим тим и ми као њени грађани.

Шта тачно улази у тај ризик – нестабилан политички, економски систем, слабе институције...?

Степен ризика највише зависи од одрживости макроекономске стабилности. Ризик није нешто страшно апстрактно. Он се да квантификовати. Измерити. Често кажемо да базна стопа ризика за Србију износи око 500 базних поена. Шта то значи? Да наша држава мора да плати пет процената вишу камату него, рецимо, Немачка или Америка на међународном тржишту. Та мера ризика зависи од свега оног што ти међународни инвеститори процењују одлучујући да ли ће нам дати или не паре на зајам. Још ако се тај новац даје на десет година, сваки инвеститор ће добро процењивати да ли ћемо бити способни да му вратимо паре на време. Ако је држава сигурна, а ризик од банкротства мали, као што је случај Немачке, инвеститори ће се задовољити каматом од један или два процентна поена. Процењује се не тренутна, већ дугорочна макроекономска стабилност.

Веома је важна, такође, и ликвидност тржишта обвезница. Шта то значи? Можемо имати исту стабилност као Немачка, али наше тржиште обвезница није тако ликвидно као Немачко. Код нас се не обрћу хиљаде милијарди евра. Због тога ћемо опет платити нешто вишу цену новца. Само зато што је наше тржиште плитко и што инвеститор мора да „јури” за купцем ако се одлучи да после, рецимо, две године прода своје обвезнице на секундарном тржишту. Што већа држава то ликвидније тржиште. Ми смо мали у односу на Немачку, имамо мање ликвидно тржиште у односу на њу и ми морамо више да плаћамо макар имали исту макроекономску стабилност.

Продали смо на светском тржишту обвезнице за милијарду евра на десет година по камати од 7,25 одсто и прошли боље од Грка, Португалаца или Ираца. Шта је одредило ту цену наших папира?

Инвеститори су проценили да имамо повољну макроекономску стабилност у земљи. То значи одржив ниво јавног дуга, средњорочну стабилност цена, као и стабилан и отпоран финансијски систем. За разлику од многих земаља у региону, чији су кредитни рејтинзи пали, па чак и Словенији, Србија је међу ретким земљама чији је кредитни рејтинг сада бољи него пре кризе. Имали смо ББ-, а сада ББ. Финансијски аналитичари широм света поправили су мишљење о нашим средњорочним макроекономским изгледима и девизном курсу, а страни инвеститори почели све више да улажу у Србију кроз директне или портфолио инвестиције. И све то је резултирало ценом од 7,25 одсто за наше десетогодишње обвезнице.

Утисак нас, који живимо овде, у Србији, није баш тако „стабилан”. Како објашњавате чињеницу да смо као грађани много забринутији за своје економско, па и социјално сутра него странци?

У праву сте. Постоји права дихотомија у перцепцији наше ситуације. Шта је био наш основни проблем пре избијања кризе? Више смо трошили него што смо стварали. Имали смо високе стопе раста, али засноване на потрошњи. Због тога смо имали висок дефицит текућих плаћања од 21,6 процената БДП-а. То је била неодржива неравнотежа. За непуне три године „свукли” смо га на око 7,5 одсто.

Како?

Повећавали смо извоз и инвестиције, а смањивали реалну потрошњу. То је било изузетно болно за наше грађане, поготово прошлог лета, када су нагло скочиле цене хране, али другог избора није било. Ми који смо морали које чега да се одрекнемо, због пада потрошње, па и трпели, осећамо чулно последице кризе, а они који нас гледају са стране и прате глобалне макроекономске параметре кажу – сада изгледате боље и на добром сте путу да потрошњу сведете у сопствене оквире. Стабилни сте. Сматрам да је боље имати низак, али одржив економски раст, него висок, а нестабилан, неодржив. Због тога никада кризу, као што је ова, не треба проћердати, а да се не донесу ваљане одлуке за будућност.

Иду избори. Да ли ћемо умети да одржимо ту крхку макроекономску стабилност и не похрлимо у потрошњу и онога што немамо?

Пред нама су три могућности. Да зауставимо процесе прилагођавања и поново кренемо у неконтролисану потрошњу. Такав избор је, без сумње, многима привлачан. Поготово на кратак рок и сасвим је прихватљив једном делу нашег бирачког тела. Питање је, међутим, колико је то оствариво. У јеку ове кризе веома је тешко заварати међународне инвеститоре. Они нису више спремни да великодушно јефтиним новцем кредитирају ничију потрошњу, па ни нашег становништва.

Алтернативно, можемо покушати да у предизборном периоду бирачком телу дамо кратак предах од оштрог прилагођавања. То попуштање каиша на неколико месеци грађанима неће донети много користи на средњи рок, али ће изазвати муњевиту реакцију страних инвеститора. Отићи ће.

Не преостаје нам ништа друго до наставак неопходног прилагођавања уз истовремено пружање веће помоћи најсиромашнијим и најугроженијим грађанима. Таква одлука, можда, није политички најуноснија, али је најодговорнија према нашим будућим генерацијама.

Хајде да се вратимо појединцу који болно трпи та макроекономска прилагођавања. Када ће он моћи да рачуна на јефтиније кредите?

На трошак кредита утиче, поред осталог, низак ризик сваког од нас као појединца. Не може наше предузеће и банка, па самим тим и појединац, да имају одличан кредитни рејтинг од, рецимо, три А, а да нам држава има само два Б. Сви ми, једноставно, делимо судбину своје земље, па и њеног кредитног рејтинга и сви у њему учествујемо. Када углед земље порасте, пашће и цена кредита за нас у свету. Код куће ћемо моћи да смањујемо референтну каматну стопу, али само ако и инфлацију сведемо у подношљиве оквире. Да бисмо успели у томе морамо да повећамо степен динаризације у систему. Да што мање зависимо од курса евра, долара или швајцарског франка. Ако имамо примања у динарима и кредит у динарима, није нас брига колики је девизни курс. Појединци и предузећа који примају динаре, а задужују се у еврима много више ризикују и не могу добити јефтине кредите. Динаризација је дугорочан пројекат, осам до десет година, од кога НБС никада неће одустати, јер само с динаром можемо доћи до ефикасније монетарно-кредитне политике.

Колики је степен те евроизације или доларизације нашег финансијског система?

Као илустрацију наводим чињеницу да је од укупне суме одобрених кредита привреди и грађанима чак 70 одсто у девизном знаку, а свега 30 процената у динарима. Реч је о огромној суми од око 1.600 милијарди динара. Пре непуне две године, јануара 2010, у девизном знаку било је чак 76 одсто кредита. На цену евра на нашем тржишту ми не можемо у потпуности да утичемо. То ради Европска централна банка преко еурибора, а њих првенствено интересује шта се дешава у еврозони, а не у Србији. Зато је веома важно да истрајемо на динаризацији, јер само преко динара можемо да имамо ефикасну монетарну политику, мање камате, нижу инфлацију, а самим тим и јефтиније зајмове за грађане и привреду.

Али нама су потребни развој, нова радна места. Многи упиру прстом у НБС замерајући јој на недовољном подстицању економског раста. Шта на то кажете?

Одмах да будемо начисто – монетарна политика не може да креира радна места. Ни из чега се не може створити нешто. Сетимо се само не тако давне прошлости и бесомучног штампања новца и пожара хиперинфлације. То више не сме да се деси.

Шта се у том погледу може очекивати од недавно донете одлуке о (ре)класификацији зајмова привреди?

Ни ту одлуку нисмо донели без вишемесечних анализа. Дошли смо до сазнања да су сви проблематични зајмови у привреди покривени резервисањима са 128 процената. Другачије речено, да сутра те кредите нико не врати банке то већ покривају у потпуности и остаје им још 28 процената средстава. Те резервације, међутим, никако не треба бркати са обавезном резервом банака. Податак о 128 процената резервација за сумњиве кредите говори да у томе имамо мало више луфта и да је могуће извесно релаксирање те регулативе. Али, скрећем још једном пажњу, до кредита ће и даље долазити боља, успешнија предузећа, са јаким производним и извозним програмима, а не вечити губиташи. Мало ће бити банака које ће предузећима класификованим у такозвану Д групу одобрити кредит уз стопостотну резервацију средстава. То, коначно, и није интенција ове мере НБС.

НБС и даље остаје при својој опробаној конзервативној политици супервизије банкарског система, која не доноси тако високе профите, али зато једина у овом делу света не мора да у њега упумпава паре, јер је очуван и високо капитализован.

У Србији има 33 банке. Рекло би се да све пршти од конкуренције. Ипак није тако. Мале су разлике у каматним стопама и другим услугама. Да ли их је превише на седам милиона становника и са свега пет до шест милијарди евра укупног капитала?

Конкуренција је, без сваке сумње, изузетна, али је ми, као појединци, недовољно користимо. Треба обићи што више банка, а не једну или две, као што ми то радимо.

Износе ли „наше банке са страним капиталом” новац из Србије у свет? Имамо ли контролу тих токова?

НБС веома детаљно, дневно прати све што се дешава са приливима и одливима средстава. До овог часа нисмо видели никакву неуобичајену активност. Напротив. Ситуација је прилично стабилна. Али, то никако не значи да нисмо опрезни. Имамо неколико спремних сценарија за сваку ванредну ситуацију, али за сада нема потребе за било чиме таквим.

Откуда онда толики притисци на НБС за смањивање обавезне резерве ако банке имају довољно ликвидних средстава за кредитирање привреде?

Ликвидност наших банака је више него задовољавајућа. Осим тога оне тренутно држе око сто милијарди динара или милијарду евра у репо стоку НБС. Али, као што свако од нас добро размисли коме ће да позајми паре, тако то чине и банке. Ако банке процењују да у привреди нема довољно атрактивних производних и извозних програма оне долазе у НБС или код државе и купују вредносне папире. Боље мања, али сигурна камата, него висока, али ризична зарада. У таквим условима смањивање обавезне резерве вероватно не би довело до већег кредитирања привреде. Нема нигде пара на лепе очи. Грци су се у то уверили. Учимо на њиховом рђавом искуству.