Царство играчака на плећима исцрпљених Азијата

И док ће већина малишана поверовати да им је омиљену играчку у новогодишњем пакетићу донео лично Деда Мраз, искуснијем оку ће бити довољан само један поглед на етикету са натписом „мејд ин” и да утврди да је играчка произведена највероватније у Азији, а још вероватније у Кини.

Према истраживању које је спровео Би-Би-Си, око 70 одсто светског тржишта играчака снабдева се робом направљеном у Кини, а „мозак операције” односно центри компанија из којих се контролише производња смештени су у Хонгконгу.

То је овом, по много чему специфичном, граду донело епитет „града играчака”, а ових дана се у просторијама локалног института за дизајн одржава изложба на којој се приказују најуспелије играчке  – од лутака инспирисаних царском Кином, преко култних играчака које је упознао цео свет попут нинџа корњача, до дигиталних играчака које се прикључују на компјутере и мобилне телефоне најновије генерације.

Упркос чињеници да запошљава на стотине хиљада радника и извози на милионе комада играчака широм света, азијатске произвођаче мучи свест да су вечито заковани на позицији прве карике у ланцу производње, а да најбољи (и највећи) део колача узимају велике западњачке корпорације које их ангажују. Дизни, Лего, Волмарт и Мекдоналдс су само неке од великих компанија за које играчке производи јефтина радна снага земаља јужне Азије.

Стручњаци упозоравају да је у таквој констелацији интереса дошло до стварања зачараног круга јер управо ниска цена радне снаге квалификује азијске раднике да добијају велике послове.

Подацима да настанак царства играчака није нимало бајковит бави се најновији извештај хонгконшке организације „Студенти и професори против корпоративне неодговорности”. У детаљној студији указује се на нељудске услове у којима раде запослени у кинеским фабрикама играчака. Они често раде у фабричким центрима километрима удаљени од породица које виђају једном годишње, углавном око кинеске Нове године.

Ова организација је у 2011. пратила рад три фабрике играчака које снабдевају неке од најпознатијих светских брендова и њихови закључци су у најмању руку поражавајући.

Велики број обавезних прековремених сати који радну снагу исцрпљују до изнемоглости, кашњење плата, ускраћивање обавезног уговора о раду и уплата осигурања, недостатак прописане опреме што доводи до честих повреда на раду, дечји рад у летњем периоду, слаба хигијена у спаваоницама и кухињи са идеалним условима за развој заразе – неке су од најупечатљивијих података који описују суморну свакодневицу у фабрикама играчака.

Међутим, статистички подаци показују да је у 2011. загарантовани минималац у овим постројењима порастао, а да ће у 2012. бити већи за додатних 15 одсто. Премда ови подаци уливају наду радницима, треба имати у виду да је у последње три године потражња играчака на америчком и европском тржишту знатно опала, што представља опасност за целу индустрију.

Аналитичари упозоравају да до брзог опоравка посрнулих западних економија неће доћи и да азијски произвођачи треба да се окрену неким новим тржиштима, пре свега домаћим. Кинеско тржиште играчака тренутно вреди као петина америчког, али се очекује да у следећих пет година нарасте за додатних 12 милијарди долара, јер родитељи у Кини све више постају свесни образовних потенцијала играчака.

Још једна битка коју армија лутака, аутића и лего коцкица мора да добије ако жели да преживи јесте она са видео-игрицама, компјутерима и целом лепезом технолошких иновација које су све више омиљена разонода најмлађима. Овај сукоб многи виде као крај ере играчака какве смо познавали и почетак нове у којој ће висока технологија радити све.

Гласнији су ипак они који говоре о важности класичних играчака за правилан развој детета и који указују на нераскидиву везу која кроз историју постоји међу њима. Досадашња пракса ипак показује да ће предност у односу на сентименталне разлоге као и увек имати профит.