Све сам дала публици

Драмска уметница Ружица Сокић иза себе има више од четири и по деценије глумачког стажа. Као један од дугогодишњих чланова ансамбла београдског Атељеа 212 недавно је, на прослави поводом обележавања пола века трајања ове позоришне куће, са својим колегама евоцирала успомене, препричавала анегдоте.
Ружица Сокић дебитовала је на позоришној сцени у представи "Робинзон Крусо" током Другог светског рата у београдском "Мањежу". Од тада до данас њена каријера успешно траје. Радо се сећа улоге у филму "Ужичка република" за коју је награђена "Златном ареном" у Пули, па роле у филму "Кад будем мртав и бео" Живојина Павловића, чувене "Жуте" Владимира Тадеја, а не заборавља ни "Горки део реке" Јоце Живановића...
Добитник је великог броја глумачких признања.

● У Атељеу 212 сте, готово, од оснивања. Како данас гледате на то време?

– Један сам од ветерана Атељеа 212. То је срећна околност у мом животу. Бојан Ступица ме је позвао да будем у тој екипи. Предност Атељеа 212 јесте што је оно увек било отворено позориште, тако да сам имала могућност да играм и са највећим бардовима глумишта као што су Бранко Плеша, Љиљана Крстић, Мира Ступица, Љуба Тадић. А све захваљујући томе што је Мира Траиловић увек ангажовала велике глумце. Од мале позорнице, од 212 столица у згради "Борбе", до ове треће зграде не одвајам се од Атељеа 212. Данило Киш ми је био друг, то је била велика привилегија. Били су ту су и Борисав Михајловић Михиз, Мића Поповић, Милосав Буца Мирковић, Мухарем Первић...

● Да ли жалите што, можда, више нисте играли класику?

– Да сам отишла у Народно позориште можда бих се остварила у драмском правцу. Развила бих нешто друго што у Атељеу 212 нисам могла због репертоара који ово позориште негује. Мира Траиловић ми је сугерисала да играм комедију, али сам у души осећала да сам боља драмска глумица јер ми је патња блиска. Осетила сам је у животу. Са једне стране је штета, јер сам имала енергију, са друге стране, кажу да се глумац најбоље покаже и докаже на тексту домаћег писца. Па, зашто су Енглези најбољи? Јер им је домаћи писац Шекспир. Одиграла сам огромни опус српских аутора и на то сам поносна, јер ми имамо одличне писце. На неки начин сам учествовала у животу Александра Поповића, један сам од пионира који је заиграо његове комаде. Поповић још није до краја прочитан, он је ишао унапред, мислим да ће га нека будућност ипак осветлити на прави начин. Да сам, на пример, редитељ уживала бих радећи га, јер је редитељ код Аце Поповића и аутор. Tо се посебно односи на његове поетске комаде који и немају фабулу, али дају велику слободу за глумачке интeрпретације. Играјући Ацу Поповића развила сам и свој глумачки стил.

● Играли сте ликове који Вам у приватном животу нису били блиски. Колико Вам је било напорно, а колико интригантно?

– Нисам могла да се идентификујем са оним што сам играла. Тумачила сам ликове са једног одређеног социјалног нивоа, то је било и време "црног таласа", које је било тада јако "захвално" радити. Мира Траиловић је доласком у Атеље 212 довела домаће ауторе. Ту су Синиша Ковачевић и Душан Ковачевић, и штета што Гордан Михић кога смо радо играли није више писао за позориште. Морала сам да се мучим, да уђем под кожу тих ликова, тих жена са железничке станице, скитница...

Волим да се поигравам, да копам по карактерима, да истражујем, маштам... Глумац је такав, волела сам и бранила те ликове, тако да је добар део мог живота прошао у том репертоару. У принципу сам играла карактерне улоге, на граници суза и смеха. Гајила сам афинитет према предлошку који би личио на Ацу Поповића, нешто између поезије и лудила. Нисам, ваљда, због Аце имала афинитет за неке чисто реалистичне комаде, не могу да се сетим ни да су их наши писци претерано писали за позориште. Играла сам и текстове Бране Црнчевића... У зрелим годинама сам сама себи осмислила репертоар. Ту је монодрама "Теби моја Долорес" коју сам играла 400 пута, без икаквих помагала, празних руку, скоро сат времена сама на сцени. Недавно ми је редитељ Боро Драшковић омогућио да играм у комаду "Дуго путовање у ноћ". Много сам научила од Драшковића. Сада играм ослобођена и мислим да је то једна од мојих бољих улога.

● Никада нисте играли Шекспира. Да ли Вам је жао због тога?

– Вероватно и нећу играти, али сам зато играла леди Магбет из нашег сокака... Познајем све оно што је везано за наш менталитет и мислим да бих исту енергију потрошила играјући Шекспирову леди Магбет. Данас је мало глумица које могу да играју Шекспира. Не сећам се да је неки од многобројних покушаја да се направи модерна верзија Шекспирових дела био сензационалан. Гледала сам Бруков "Сан летње ноћи", и то је било нешто величанствено. Срећна сам што ми је Миодраг Илић дао текст "Жанка", када сам га прочитала питала сам се како ће изгледати. Мислим да је то нешто више од позоришног чина. Играти Жанку за мене је мисија, задатак, чин, да се подигне споменик глумцу. То је прича о судбини драмских уметника која показује да се заправо ништа није променило, "Жанка"се игра као метафора о мукотрпном животу глумца. Дивно је што је позориште "Славија" имало слуха да сада ради тај комад. Има нешто у ваздуху...

● Тврдите да нам недостаје елитизам у уметности, односно елитистички театар јер смо последњих година правили доста компромиса и подилазили публици. Ви никада нисте припадали ни једном клану, а када је позориште у питању нисте правили компромисе. Које је по Вама решење?

– Тренд је да се сада у позоришту не игра текст, односно, да се предност даје плесу, игри, покрету. Елитизам у позоришту подразумева високи ниво литерарног предлошка и није за оне који у театру траже само да се смеју. Позориште као уметност је најближе животу. Посветила сам му се као идеји, и ту нема дељења. Све што сам имала дала сам публици и позоришту, приватно немам ништа. Глума је једноставно једна друга планета. Није лако бити глумац који цео живот игра епизоде, и који истрајава у том позоришту. А да није њега не би било ни великих глумаца. Када не будем могла да играм на позорници нећу бити жива.