Медијски „рат” са Вулфом

Водећи национални и локални дневници у Немачкој, ТВ и радио-станице – укупно педесет и седам штампаних и електронских медија – посветили су ударне наслове јучерашњих издања питању оставке немачког председника Кристијана Вулфа.

Повод новим расправама о демисији немачког шефа државе није нађен у познатим оптужбама да је обилато користио политичке функције не би ли уживао у личним повластицама. Председнику се ставља на терет да је користио службени ауторитет, не би ли спречио негативне извештаје о његовој, каже се грамзивости.

Представници седме силе нису остали усамљени у својој критици. На питање слушалаца радија Дојчландфунк, хоће ли немачки председник остати шеф државе до краја овог месеца, шефица покрајинских фракција Хришћанско-социјалне уније у Бундестагу Герда Хаселфелт одлучила се за дипломатски одговор с вишеструким значењем: „Претпостављам, надам се да хоће.”

Хаселфелт, по стажу најстарија посланица која у владајућој, страначкој унији демохришћана (ЦДУ/ЦСУ) заступа интересе покрајина у Бундестагу, само је један од функционера канцеларке Ангеле Меркел који не верују у останак Вулфа у председничкој палати.

Критика медија усредсредила се на претње упућене Кају Дикману, главном уреднику најтиражнијег немачког таблоида „Билд цајтунг”. Међутим, обелодањени су и детаљи такозваних недозвољених интервенција, од недељника „Велт ам зонтаг” до „Шпигла”. 

Редакција булеварског „Билда” званично је потврдила да је председник Вулф захтевао од главног уредника листа Дикмана да обустави писање о његовим незаконито стеченим повластицама. У супротном, председник Вулф је запретио да ће „ставити тачку на Дикманову новинарску каријеру”.

Како „Зидојче цајтунг” истиче, Вулф се није зауставио на претњама главном уреднику. Интервенисао је и код Матијаса Депфнера, шефа издавачке групе „Шпрингер ферлаг”, којој припада „Билд цајтунг”. У саопштењу издавачког предузећа се наводи: „Тачно је да се Савезни председник (Вулф) обратио Матијасу Депфнеру с неуобичајеним захтевом и тачно је да је Депфнер одбио позив на ’сарадњу’, позивајући се на уставом загарантовану слободу штампе.”

Вулф је, извештава „Франкфуртер алгемајне”, захтевао и од главне акционарке Фриде Шпрингер, удовице оснивача групе, да осујети писање о његовим „приватним принадлежностима”. Франкфуртски дневник је у коментару нагласио да је Вулф сва три телефонска разговора обавио посредством мобилног телефона, с локације у Кувајту, где је претходно одржао говор арабијским емирима о неопходности поштовања начела слободе медија...

„Рубикон је прекорачен”, наслов је неколицине коментара у којима се тражи председникова оставка. Немачко удружење новинара, међутим, повело се за насловом коментара „Зидојче цајтунга”: „Колеге су у наслову истакле да се председник понео као да је општински посланик (провинцијског) Оснабрика... Тиме се ушло у срж проблематике: да ли је само високим политичким функционерима забрањено да врше притисак на медије? Где су границе (не)дозвољене интервенције и – да ли је уставна одредба о слободи штампе само мртво слово на папиру?”

Одговор који би могао да се сматра начелним ставом немачких новинара објављен је у коментару „Франфуртер алгемајне”. Подсећајући на сличне „испаде” француског председника Николе Саркозија – пре свега на получасовне претње и псовке упућене шефу информативног недељника „Пуан” – дневник је закључио: „Немачка не би смела да постане република Саркозија!”