Још о врату и шији

Владимир Павловић и ја се сагласисмо да су врат и шија једно те исто – тако сам схватио из два пажљива читања господиновог текста („И врат је, и шија је”). Но, има их који шију и врат не доживљавају као синониме. У томе ја видим проблем, а не види га мој опонент. Заправо, он би га видео „кад би нам неко бранио да свој језик зовемо српским”. Ту смо! У Уставу Републике Српске, у његовом 71. члану, силом међународног арбитра, избрисано је да Срби говоре српским језиком, а уденута глупост да „говоре језиком српског народа”. Писало или не, они говоре српским језиком, а не „ошаванго” (Намибија) или татарским.

Академик В. Крестић, у новогодишњем интервјуу, понови одавно познато: нацију (идентитет) чине, између осталог, језик, култура, историја, народна епика, фолклор, обичаји. Рекао бих да је језик на првом месту и да је, у поступку „денационалисања”, језик први на удару. Оријана Фалачи је говорила: „Ако постоји империјализам, то је империјализам енглеског језика”. Неки народи се снажно томе опиру; погледајмо називе фирми и рекламне натписе у Москви или Мадриду.

Откуда то да се ових дана Буњевци боре да из градског буџета добију новац за финансирање полусатне радио-емисије на буњевачкој икавици, оној коју су, пре четири столећа, донели са реке Буне на север Бачке?

Иако би наука да се не бави политиком, политика се зорно бави науком, баш као и свим осталим што живот чини. Њен уплив у науци и култури је атрибут њене моћи. Зар политика није, после много векова и после Бечког договора између Вука и илираца, недавно створила на нашем тлу „своје језике”. Могу да прихватим само пола Павловићеве констатације да се „језици свакодневно рађају и умиру”. Умиру – да, али се, као изузетан специјалитет, рађају само у нас. У ствари, множе се деобом попут амебе, при чему су амебе-бебе потпуно исте као амеба-мајка и амебама се зову. То је само један од балканских „специјалитета” нашег доба. Овде се језици рађају бескрупулозним пренебрегавањем науке и отимањем. „Сила отме земље и градове, камол’ мени коња отет’ неће”, каже песма. Сила ми може отети коња, али ја на то нећу пристати – то ће и надаље бити мој коњ.

Елем, језик са својим именом је срчика у дефиницији идентитета, језик у усменој епици, у бајалици и пословици, у попевци и нарицаљки, у књигама уметничке поезије и прозе, на позоришним даскама – он је глава националног идентитета и биће док различите нације постоје. Наравно, случај енглеског, шпанског, португалског и арапског то не негира. Јер, гро „живе твари” у стварању нових нација на тлу Африке, Азије и Новог света чинили су Енглези, Шпанци, Португалци и Арапи. Зашто нове нације и државе, поставши самосталне и снажније од својих матица, нису преименовале језик? Нису хтеле да буду смешне себи и свету, јер се у елементима законитости тих језика, пресељених на друго тле, није ништа битно мењало.

За крај хоћу да нагласим да ценим господина Павловића, да поштујем његово право на другачије мишљење, јер не видим сврху и плодотоворност дијалога у којем саговорници исто мисле. А мислити се може само ако се мисли другачије (Ференц Бодрогвари).

Новинар и писац