Тужна прича о нама

Крагујевац – Војин Васовић тријумфовао у Торонту... „Сваких пет минута” Војина Васовића” освојио друго место у Мадриду... У Лос Анђелесу Васовић добио Специјалну награду жирија... У Бостону треће место за „Сваких пет минута”... На Фестивалу источноевропског филма у Јени још једно признање за младог крагујевачког редитеља... „Сваких пет минута” публика у Колораду прогласила најбољим филмом... Васовићу „Златна Кахуна” на Хавајима... И поред оваквих лепих вести из света, крагујевачка власт прогласила Војина Васовића „непожељним уметником” због продукције филма „Онога ми крста”.

– Филм је уметничка критика „достигнућа” крагујевачке власти, осврт на неиспуњена обећања која су хтели да избришу подизањем Ђурђевданског крста на улазу у град – објашњава Војин Васовић за „Политику”. – Тај филм су радили средњошколци Прве гимназије, са амбицијом да се уметнички изразе и са жељом да поставе питања. Као неко ко је већ пет година водио пројекат „КГ Маратон”, био само његов продуцент. Онда су ме позвали у Скупштину града, немам разлога да не кажем да је то била Нада Милићевић, члан Градског већа, задужена за науку и сарадњу са универзитетом. Она ми је рекла: „Поздрави мајку и не рачунај да ћеш овде ишта више радити.” Претпостављам да је градска власт очекивала да ћу цензурисати филм, да ћу се, уместо уметношћу, бавити политиком, и то онако како њима одговара. Прогласили су ме непожељним уметником и, практично, протерали из града. Није ми било лако, јер овде имам пријатеље са којима волим да радим, са којима сам направио филмове „Дашак” и „Сваких пет минута”, са којима ћу, упркос свему, снимити играни филм „Убиј се за мене”.

Васовић се због таквог односа градских функционера отиснуо преко океана и населио у Торонту, на чијем је универзитету пре два месеца магистрирао на одсеку за експериментално позориште.

Анимирани филм „Сваких пет минута” приказан је на око 80 светских фестивала и један је од најнаграђиванијих домаћих филмова, освојио је 25 различитих признања на међународним филмским фестивалима у Европи, Канади и САД. Васовићу, сценаристи и редитељу, помогли су Никола Степковић, аниматор и цртач, као и Владимир Керкез, дизајнер звука и композитор.

– Радили смо пет месеци, без ичије помоћи, без пара које нам је прво обећала, а онда ускратила скупштина града – наводи Васовић. – Тако смо и на својој кожи осетили да нема успеха без пада, да човек не може да узлети ако није спреман да прими ударац. О томе говори наш филм „Сваких пет минута” који, иако без речи, одлично комуницира са публиком на свим континентима. Осим Европе и Северне Америке, приказан је у Јапану и Индију где је, такође, добро примљен. Заправо, само код нас није прихваћен. На београдском фестивалу краткометражног и анимираног филма нисмо прошли ни селекцију, а из Филмског центра Србије звали су ме тек кад су чули да смо освојили прегршт награда. То је мало смешна, али и тужна прича о нама, али надам се да долазе бољи дани. Људи нас сада препознају и мислим да ћу моћи да скупим довољно новца како мој следећи филм „Убиј се за мене” не би трпео у уметничком смислу.

Војин Васовић је, иначе, рођен 1985. године. Завршио је ТВ режију на Академији уметности у Београду, у класи професора Драгана Ерчића, али, каже, да није било Слаје, Славице Урошевић, питање је где би кренуо.

– Она је, то сам тек недавно сазнао, од 1984. до 1997. године волонтерски радила у Дому омладине, без плате је водила Позоришну радионицу и Драмски студио. Ја сам био прва генерација која је почела да плаћа чланарину... Десет динара је била чланарина, хамбургер је те 1997. коштао више... Слаја ми је рекла да уметност не трпи компромисе, у мене је усадила амбицију, спремност на рад, одрицање, жртву... Не постоји ништа чиме би се њој неко могао одужити, никакав новац, ни признања која није добила, а одавно их је заслужила – наводи наш саговорник.

Васовићева је жеља да се у Канади бави позориштем јер, каже, тако има више могућности да експериментише. Код нас би да снима филмове, упркос „зидовима које треба рушити”.