Планински консултанти на Чубури

Стационирани у ћошку чубурске кафане "Трандафиловић", горштаци с Голије креирају маркетиншку стратегију како би у финишу предизборне кампање убедили политичке центре у Београду да коначно изграде асфалтни пут кроз заборављену српску планину.
Планински консултанти, ушанчени у једном од боемских стецишта Београда, верују да ће њихов семинар на Чубури и агресивна кампања одледити душу Коштуничиног друмског ратника Веље Илића и натерати га да багере и ваљке усмери ка 24 километра дугој траси Девићи – Угљаре – Градац, тамо где су моторизоване снаге југословенске армије, у некадашњем заносу обнове и изградње, пробијале макадамски пут.

– Хоће синови да ме иселе из куће, јер им нисам дозволио да се иселе са Голије! Обећао сам да ће пут бити завршен. Њиме би се спојили ибарска и ужичка магистрала и читав крај би оживео.

Ово је потресна уводна реч Милорада Петровића, педесетдвогодишњег грмаља, сточара и дрвосече, који је веровао да ће политичка елита у Београду ипак видети даље од Калемегдана и изградити инфраструктуру у парку природе који је Унеско сврстао међу 400 најдрагоценијих биосферских резервата Европе. Али, пошто се суочио са кратковидошћу диспечера за асфалт у Београду, пошто је схватио да нико не чује вапаје из најзабитијег дела Србије, где влада пустош на златном путу дрвне грађе, где се не осећа ни ивер носталгије за изгубљеним српским благом и непрегледним шумама које полако напуштају и трговци дрветом, средовечни сточар је одлучио да напусти застареле методе борбе за пут, као што је писање тужних писама анонимним службеницима у министарствима.

Његов пријатељ и земљак, Миливоје Раичевић, ентузијаста агенције за интегрални развој села "Ревитал", један је од пионира сеоског туризма, који већ дуже време сања да нестварну планину претвори у једну од туристичких Мека Србије. Раичевић је кључни голијски лобиста у Београду. Ушанчен у свом стану у Борчи, Миливоје шаље факсове, штампа промотивни материјал и подсећа на сиромаштво, традицију, манастире, Немањиће...

Петровић и Раичевић састали су се у "Транди" и одлучили да формирају голијски изборни штаб у сенци, из кога ће слати наредбе својим људима на терену и "кртицама" у влади и медијима.

– Ако сад не направе пут, вала, неће никад – каже Раичевић, гледајући у календар и обележавајући 21. јануар као црвено слово у српском политичком календару. Он верује да је успео да разбије медијски мрак и усталаса учмалу администрацију. Веља Илић је недавно боравио на Голији и обећао да ће сељаци ускоро гланцати асфалт, а да он, у заносу, неће бетонирати и пропланке, шумарке и биљно благо Голије.

Важан шраф у "изборном штабу" су тројица активиста које је окупио шеф голијског кокуса у Београду. Ристо Петровић, Милорадов син, распродао је јелке са бусеном на Каленићу и са Боривојем Спасовићем и Бојаном Јелићем, асистентима у трговини четинарима и бунтовницима којима је досадило да луњају по беспућима, придружио се тиму љутих горштака. Тројица креативних момака одрасли су у пустари, пили су доскора по убогим продавницама. Кулирали су уз шљивку, коцкали се ни у шта у маратонским партијама таблића, а онда рекли: доста, бре, ајмо да се бавимо стратешким консалтингом и односима с јавношћу. У преводу: дај да појуримо "главоње" по Београду. Због њихове приче вреди да држава плати та проклета 24 километра асфалта.

Њихова презентација одвија се без лаптопова, промо-девојака, жабарских одела, кравата с дуплим чворовима и камера РТС-а и Пинка.

– Најближе девојке станују 45 километара од нас, у Ивањици и Рашкој. Кад чују одакле смо, кажу нам: "Палите, пре би отишле у Ирак"!

Наравно да би радије мириле суните и шиите него да заглаве цео живот у селу које се зове Остатија. Чак ни трговци људима нису чули за Голију. Нико им није нудио Молдавке. Само је лавеж бесних шарпланинаца, везаних ланцем за танкере, знак да стиже уљез.

– Како да останемо да живимо тамо кад је кило сира који правимо 80 динара. Да не причам о школовању деце. Моја ћерка Олга иде у први, а син Дарко у други разред. Полазе у школу у шест ујутру. Деда их прати три, четири километра, док не осване. Остатак пређу сами. Зими воловским колима чистимо снег са пута да дечица лакше прођу тих седам и по километара до школе – прича голијски портпарол Ристо.

Ту, где је никла Србија, где су Срби крштени, дубока је зона сумрака. Заиста, на овој планини одвија се једна од најтужнијих српских прича: макадамски друм прекривен је блатом, исечена џиновска стабла, као зуби гризлија, кезе се с пропланака, док неколико рушевина, некада лепих планинских зграда из средине прошлог века, подсећају на прастаре кулисе које су продуценти хорора заборавили да однесу. За последњих 40 година на Голији је исечено око шест милиона кубних метара дрвне грађе, према статистици Раичевића. Да су горштаци Голије рекетирали експлоататоре дрвета са пет евра по кубику, селима би се усмерило 30 милиона евра. Кроз планину би сада светлео аутопут са шест трака.

Кад људима од којих је најближа кафана удаљена 10 километара поменете ноћни живот на Голији, лобисти претпостављају да мислите на досаду која наступа кад планину поклопи мрак, а мештани, напети као кромпир у кипућем лонцу, пажљиво слушају завијање вукова. Та језива музика, то је "голијски техно".