Гумене чизмице

Ових последњих дана покушавам да прекопавам сећања у намери да извучем неку, колико-толико целовиту, запамћену сличицу из некадашњих прослава Божића. Шта то кажем – прослава – а у истину подразумевам године непосредно после завршетка Другог светског рата, у Београду, а тада није било баш пожељно ни помињати реч Божић, а још мање прослављати Божић.

То је свима било разумљиво, јер се нова власт што се представљала и као револуционарна, и као народна власт, тек учврстила после победе на јесењим недавним изборима, па никако није била спремна да уважи и назадне, ненародне склоности оне шачице преосталих елемената пропалог, бившег буржоаског режима. У ту шачицу убрајала се, неопозиво, и моја породица, на шта смо се већ били навикли: на нашој породичној кући, у Господар-Јовановој улици, одмах после избора, савесни чланови Народног фронта исписали су, крупним, великим словима у црној боји, паролу: Смрт пропалој буржоазији! Преко те пароле, што ми и сад искрсава пред очима, и кроз магловито лелујање одмаклог времена гура се, чак доста јасан, и позив и призив, у ствари знак у времену, јер је обликован као име – Божић 1946. године.

Не питам шта ми поручује тај знак, то име испод наслаганих деценија – јер је већ ту тражена сличица, прогурала се и она: видим себе, девојчурка што нема друга посла него да расте и израста док расте и послератна општа беда, а зима баш нема милости, препуна снега, и ледене кошаве, и замрзнутих улица, и скамењених рушевина.

При том, девојчурак има прву дужност у сваком дану: да пре него што пође у школу, очисти снег на тротоару испред њихове куће, како кажу суседи мислећи на нашу кућу, и како каже и милиционер што у сваку зору, без грешке, проверава да ли је тротоар испред њихове куће, очишћен, како и мора да буде. Очишћен је, девојчурак је завршио свој посао док су мајка и тетка од свитања у дугим редовима за дневно следовање намирница, старија сестра се спрема за одлазак у гимназију, чека је, ове године, велика матура, а наша нана, која највише воли да чисти снег – чим крочи на хладан ваздух добије напад ангине пекторис што је, по налазу докторке Алексић, једине суседе која пристаје да уђе у наш дом – врло опасно за госпођу Вуловић у високим годинама.

Предвидљиви дневни распоред чланова тог буржоаског домаћинства пореметило је спетљано питање поменутог девојчурка: „Шта сутра да обучем кад пођем да чистим снег и кренем у школу? Старе ципеле су ми се потпуно распале, и хвала Богу што је тако, јер су ме толико стезале да више нисам могла да ходам, а сузе су ми цуриле, саме од себе, од бола.”

Драматично породично већање није довело до неког решења: нана је, још својевремено, раздала све своје ципеле које бих могла да пробам, јер је она носила мале бројеве што би мени одговарало; мама је имала само једне једине зимске ципеле, за два броја веће од садашњих мојих, тетка је користила предратне гојзерице свога мужа, чувеног индустријалца сад осуђеног на робију, у које је морала да, кад пође да чека у редовима, ставља слојеве новина и двоструке дебеле чарапе, пошто су јој те гојзерице биле огромне, али ипак чудом сачуване у наниној кући од – конфискације целокупне имовине и мога тече и моје тетке.

Тајац је заменио породично узбуђено договарање и, док је трајао, моја достојанствена нана је ускликнула! Сетила се! Одмах је послала девојчурка у подрум, иако је било касно вече, шта мари, светлости има.

„У левом углу нашег већег, предњег подрума”, казала је, „а одмах испод плакара за вино у којем сад чувамо важне хартије твога покојног деде, некадашњег министра, мора да постоје, завијене у новинску хартију, гумене чизмице. Купила сам их за нашу Стану, уредницу и вредницу, никад је нећу прежалити, способна је била за сваки посао. Купила сам јој их код ’Бате’, код Лондона, чим су се појавиле, ваљда је то била 1938. година, биле су јој неопходне кад спрема подрум пре но што стигне нови огрев за нову зиму. Кад их је носила, Стана је била још млада и још здрава, брза, малих стопала, нисмо могли ни да претпоставимо да ће је болест тако зачас однети – готово сам сигурна да ће ти те чизмице одговарати!”

Она сличица, малочас искрсла, показује мене, давног девојчурка, како се победоносно пењем уз искривљене подрумске степенице, машући гуменим чизмицама стиснутим обема рукама. Пристајале су ми изврсно, нарочито кад сам и ја сложила два реда новина на дно чизмица и обула дебеле вунене чарапе. Стекла сам обућу из снова – са којом сам могла и да чистим снег, и да идем у школу, и да стигнем где год је потребно, и то брзином мачке у чизмицама од седам миља! У њима сам, тајно, отрчала преко залеђених Теразија са залеђеним старим водоскоком до углова и тада, као и сада, познатих улица: до оне која се, до пролећа 1946, звала Пашићева али се од тада до сада зове Нушићева и оне која никако није мењала своје име – Чумићеве! Ту је, на самом углу тих улица, била мала цвећара. Иза спуштених застора те цвећаре, шапнуле су ми другарице из разреда, оне две „из нашег света”, што су повремено пристајале да разговарају са мном, могу се наћи и купити прелепо сређене гране јелки, са одговарајућим свећицама, сјајним трачицама и ситним белим, правим цвећем, које дуго траје. Само се у тој цвећари, зачудо јефтино – допирао је шапат – могу набавити ти дивни празнични поклони каквих нигде другде у Београду нема!

Стигла сам, уочи Бадње вечери, пред цвећару са тим чудима – и закуцала. Застор на вратима се подигао, врата су се отворила и – ушла сам у свет малих божићних јелки, маштовито и намештених, и размештених, и украшених. Изабрала сам – љубазна и отмена власница ме је нежно пожуривала при избору – најлепши, не сумњајте у то, молим, аранжман а користим реч која припада данашњем времену, никако ондашњем, из 1946. године, и то чиним намерно како бих, за тренутак, зближила та силно удаљена времена.

Власница је мој поклон нашем дому замотала у хрпу старе хартије – да се не види шта носим – прикупила силне динаре и десетодинарке којима сам јој платила драгоцени предмет, и пољубила ме је у образ. Подсетила ме је да је строго забрањено продавати и бадњаке и јелке на пијаци, али, ево, она у цвећари успева да нешто, скривено, ипак прода.

Сутра, на Бадње вече, ми смо, чланови прокаженог дома, иза спуштених ролетни а и завеса, уз пламен црвених свећица између зелених гранчица јелки, уз незаборавну нанину проју и питу од сувих шљива, прославили вече које се морало скривати, као и празник који смо чекали сутра, Божић. Тек тада сам опазила да је љубазна власница цвећаре у аранжман уденула богату гранчицу бадњака са нешто увезане сламе.

После много година ме је познаник, један злобник, али и велики зналац наших историјских прилика, упозорио да сам сачувала недозвољену меру наивности коју он, сад баш, жели да разори.

Наиме, он је поуздано знао да је љубазна и отмена власница цвећаре била, већ тада, 1946, у чврстој вези са Озном, моћном полицијском установом задуженом за општу заштиту народа, која јој је и дала у задатак да продаје божићне аранжмане, у самом центру града.

Непријатни зналац је тврдио да је Озни било изузетно стало да има увид на људске остатке бившег, пропалог грађанског друштва и, ако је то икако могуће, а могуће је – и потпуни списак свих њихових чланова.

Никад нисам опростила том сувише упућеном зналцу што ме је лишио, без икакве милости, моје дуго очуване наивности.

(2. јануар 2012.)