Две косовске замке за Србију

Специјално за "Политику" из Брисела
Србија ће се, по представљању Ахтисаријевог предлога, суочити с двема веома опасним замкама.

Прва замка ће се наћи у самој формулацији коју ће представити Ахтисари. Увијена у форму "ограниченог суверенитета", суштина Ахтисаријевог предлога би, према очекивањима, требало да буде постепена, надгледана независност, што би у ствари значило да "Косово (још) није независна држава, али да (већ сада) јесте независно од државе Србије". У пракси, прихватање таквог решења значило би потписивање "независности на одложено" и стога би Србија сигурно одбацила такав предлог.

Друга замка лежи у првом грму, а тиче се примене споразума. Само неко наиван, с кратким памћењем и површним посматрањем ситуације, неће се сетити како је примењивана резолуција 1244 Савета безбедности Уједињених нација. Полако, из године у годину, на Космету је међународна администрација поступно формирала атрибуте не "суштинске аутономије", већ државности. Уместо да се адекватно примени резолуција, која ни у једном свом члану не спомиње независност, она се системски и систематично газила и подривала.

Резултат је стварање подлоге за Ахтисаријево решење "постепене независности", односно улазак у следећу фазу – "пројекта независности Косова". То није коначан статус Косова, али је коначан у његовом односу са Србијом, јер представља отцепљење покрајине од матице.

Појам "постепене независности", за који већ неколико година лобирају Међународна комисија за Балкан, Међународна кризна група и Амерички институт за мир, представља, међутим, право ругање људским правима у 21. веку.

Тај приступ заговара, наиме, трговину у стилу "људска права за статус" и предлаже да косовски Албанци добију независност ако почну да поштују људска права Срба која су насилно кршили у последњих седам година.

С друге стране, не пружа се никаква гаранција да ће такозвани "стандарди" бити постигнути. Пошто је стратегија "стандарди пре статуса" напуштена због политичке одлуке да се убрза процес решавања статуса, каква је гаранција да поново неће бити донета нека паушална политичка оцена како су стандарди, неопходни за независност Косова, остварени и да Косово може постати пуноправна држава?

Надгледана, условна, ограничена независност Косова у суштини је прича којом се из корена мења карактер "преговора". То у ствари значи да је компромис одбачен и да је једна страна добила све (на одложено), а друга изгубила све (одмах). С друге стране, то значи да преговори све ово време нису били о проналажењу одрживог, компромисног решења, већ о проналажењу "модалитета за постизање независности Косова" и о "статусу косовских Срба у независном Косову".

Овој последњој констатацији иду у прилог информације оних који су упућени у Ахтисаријев предлог о децентрализацији и који тврде да ће он бити "прилично коректан" што се тиче положаја Срба… али на независном Косову.

На Србију ће стога бити извршен нов притисак с намером да се докаже да Београд брине само о "националистичкој прошлости и територијама", а не о "европској будућности и људима".

Инсистираће се на квалитету папира о децентрализацији, а на мала врата ће се провлачити постепена независност, односно отцепљење Косова од Србије.

Београд и косовски Срби на такву игру не смеју да пристану.

Наиме, 2006. година је доказала да Србија жели, може и мора да игра незаобилазну улогу у одређивању будућег статуса Космета.

Док су, пре годину дана, многи проалбански лобисти и њихова кампања "спиновања" у појединим медијима заговарали "да Србија не треба да се пита, да се Русија може купити и да је све готово и договорено кад је у питању западно јединство", данас увиђамо да није баш тако.

Резултат је ту: позиција Србије по питању Косова, иако изузетно тешка и неповољна, неупоредиво је јача у односу на пре годину дана. Русија заступа снажније него икада аргументацију која је у потпуности прихватљива за Београд, а у оквиру саме Европске уније расте број земаља које се противе независности Косова као једином решењу.