Мање "солиста", али не и листа

За предстојеће парламентарне изборе до сада је предато 20 изборних листа. Тако се по партијској шароликости ови избори неће разликовати од претходних, иако су многи аналитичари предвиђали да ће на гласачким листићима овога пута бити мање пријављених. Дуго се већ говори о укрупњавању политичке сцене, али сваки наредни избори показују да тај процес иде прилично споро. Многе странке и коалиције се гасе, стапају, али по правилу на њихово место долазе нове.

Од 1990. године, када су одржани први послератни вишестраначки избори у Србији, до сада су грађани шест пута бирали посланике за републички парламент. На тим првим изборима који су одржани 9. децембра 1990. године важио је већински изборни систем, а Србија је била подељена на 250 изборних јединица. Мањи број странака имао је кандидате у свим изборним јединицама док је већина партија и група грађана своје представнике кандидовала само у појединим деловима Србије.

За место у републичком парламенту успело је да се избори 14 странака и коалиција. Највећи број гласова имала је Социјалистичка партија Србије, док је прва рангирана странка опозиције био Српски покрет обнове.

Посланике су добиле и странке националних мањина и то Демократска заједница војвођанских Мађара, Странка демократске акције, Демократска странка Муслимана и Прешевска странка коју су чинили Албанци.

Нови парламентарни избори одржани су већ кроз две године – 20. децембра 1992. године и то по пропорционалном изборном систему. За изборе су биле пријављене 33 изборне листе, а мандате је освојило девет странка и коалиција. Највећи број посланика поново је имао СПС. После њега највећи број мандата имала је Српска радикална странка, а затим ДЕПОС (уједињена опозиција).

Представници мађарске националне мањине поново су имали своје представнике у скупштини (девет мандата освојила је Демократска заједница војвођанских Мађара), а једно место добила је и демократска реформска странка Муслимана.

Већ наредне године, 19. децембра, одржани су ванредни парламентарни избори. И овога пута гласачи су могли да бирају између 33 странке, групе грађана и коалиције. На списку су се неке странке нашле први и последњи пут попут Странке вишепартијског социјализма. Међу пријављенима био је и велики број група грађана што је у то време, почетком деведесетих година, била редовна пракса на свим изборима.

Мађари су у парламенту, након избора, имали пет, а Албанци два представника.

Следећи парламентарни избори одржани су након четири године, 21. септембра 1997. године. Ови избори остаће упамћени по томе што је на њима учествовала 321 изборна листа, од чега 44 листе група грађана. На републичком нивоу било их је 15.

Тако су се на неким гласачким листићима нашле групе грађана попут "Супермена" из Ниша или пожаревачке "Касандре", Удружења подстанара, оружари...

У парламент су ипак ушли представници осам странака и коалиција. Први пут социјалисти су ишли удружени са ЈУЛ-ом и Новом демократијом. Посланике су имали и Мађари, Листа за Санџак Сулејмана Угљанина и албанска Демократска коалиција Прешево–Бујановац.

Избори одржани након три године, 23. децембра 2000. године, представљали су прекретницу у политичком животу Србије. На њима је учествовало осам партија и коалиција, а убедљиву победу однела је Демократска опозиција Србије. Њој су се придружиле и странке националних мањина тако да су на листи ДОС-а ушле у парламент. Ван ДОС-а остао је Српски покрет обнове док се из СПС издвојила Демократска социјалистичка партија Милорада Вучелића.

Влада ДОС-а није преживела цео мандат, па су за 28. децембар 2003. године били расписани ванредни парламентарни избори. Листе је пријавило 19 странака и коалиција, а до ових избора није успела да преживи коалиција СПО-а и Нове Србије.

И поред тога што је, до сада, пријављено 20 листа др Зоран Стојиљковић, са Факултета политичких наука, сматра да је од 2003. године кренуо талас укрупњавања и сажимања партијско-политичке сцене.

– До спорог укрупњавања долази због процеса деоба у странкама јер су односи у партијама такви да они који су у мањини не могу да опстану. Друга ствар је доста велика сложеност – етничка, социјална и политичко-територијална која води стварању великог броја партија. Број припадника мањина без Косова пао је на мање од петине што је нешто што са природним цензусом води стварању једног броја аутономних странака мањина – каже др Стојиљковић.

Међутим, према његовом мишљењу, у Србији ипак нема више од десетак релевантних странака које могу бити у позицији да уђу у парламент, да утичу на формирање власти.

– Никада нема више од три-четири крупна играча која имају осигуран парламентарни статус, али то нису увек исти играчи. До 2000. године СПО и СПС су били солисти, а сада се боре за преживљавање, а неки други играју игре. Ту су и коалиције са истим називом, а различитим саставом или променљиве коалиције формиране да би се остварио изборни циљ –објашњава Стојиљковић.