Фантастични Кулберг

Четврти Београдски фестивал игре затворен је у "Сава центру" наступом чувеног Кулберг балета из Стокхолма. Као и приликом отварања овог фестивала, када смо видели Холандски плесни театар, и током завршне вечери београдска публика је могла да стекне увид у сам светски врх кореографског и играчког стваралаштва.

Прво је изведен "Алуминијум", нови балет у кореографији Мац Ека, дугогодишњег уметничког директора и кореографа Кулберг балета, под чијим вођством је ова компанија стекла свој високи уметнички реноме. Ек се прославио са модерним обрадама чувених класичних дела, (Лабудовог језера, Кармен, Жизеле...), а у "Алуминијуму" се поново вратио апстракцији. На сцени је прво један а потом неколико масивних металних столова. На једном су наређани велики метални тањири. Играчки пар почиње свој плес око стола, девојка руши тањире, зачује се музика Џона Адамса... Онда улази ансамбл – играчи, обучени у једноставне сиве костиме, који фуриозно гурају и премештају столове, стварајући атмосферу револта, отпора, нервозе... Ек инсистира на опуштености стопала и шака током игре што покрет чини сасвим природним, његова машта га води у неочекиваним правцима, па вам се чини да те апстрактне низове сливених кореографских пасажа, са увек изненађујућим детаљима, можете гледати сатима. Мац Ек у "Алуминијуму" користи и лампе са којим се два пара играча играју у канону, затим сребрни есцајг... Све у циљу креирања необичне атмосфере која има за циљ да прикаже сивило и неурозу данашњег света.

Други део, плесни комад "Као ако" (As if), на музику Стефана Левина, позоришна је креација Јохана Ингера, која га сасвим сигурно уводи у светску кореографску елиту. Иако Ингер, који је највећи део своје играчке каријере провео у Холандском плесном театру, тврди да је много научио од свог учитеља Мац Ека, он је успео да избегне позицију епигона, да се отргне од Ековог, и креира свој, особени кореографски стил.

As if је узбудљива, фасцинантна креација из више разлога. Први је идејни, Ингер задире у суштину људских односа, у проблеме индивидуе у односу на друштво, у усамљеност и несхваћеност које постају сасвим безначајне у брзини и хаосу двадесет првог века. На средини сцене је велики црни зид, широк готово колико и сама сцена, играчи ходају, трче око њега, пењу се, скачу, ударају о зид или се сливају низ његове странице... Препреке су око нас али и у нама, препреке да се дође до циља или да се успостави комуникација. Један играч покушава да разговара са другим играчем, али овај само непомично стоји и ћути. Онда се обраћа девојци, игра са њом али њени покрети су покрети марионете, она се препушта сасвим безизражајна и хладна, без сопствених импулса, и на крају одлази.

Фасцинантно је и то што Ингер одржава радњу на сцени на два до три нивоа – док на једној страни гледамо ансамбл сцене на другој је одличан соло или дует, чиме он манифестује велики идејни, кореографски набој. На самом крају зид почиње да се окреће, прво споро затим све брже, на једној страни су играчи који су се закачили за њега, са друге је једна девојка. Опет атак на индивидуу која је сама, изгубљена... Играчи потом нестају а зид, заустављен, остаје на сцени.