Fantastični Kulberg

Četvrti Beogradski festival igre zatvoren je u "Sava centru" nastupom čuvenog Kulberg baleta iz Stokholma. Kao i prilikom otvaranja ovog festivala, kada smo videli Holandski plesni teatar, i tokom završne večeri beogradska publika je mogla da stekne uvid u sam svetski vrh koreografskog i igračkog stvaralaštva.

Prvo je izveden "Aluminijum", novi balet u koreografiji Mac Eka, dugogodišnjeg umetničkog direktora i koreografa Kulberg baleta, pod čijim vođstvom je ova kompanija stekla svoj visoki umetnički renome. Ek se proslavio sa modernim obradama čuvenih klasičnih dela, (Labudovog jezera, Karmen, Žizele...), a u "Aluminijumu" se ponovo vratio apstrakciji. Na sceni je prvo jedan a potom nekoliko masivnih metalnih stolova. Na jednom su naređani veliki metalni tanjiri. Igrački par počinje svoj ples oko stola, devojka ruši tanjire, začuje se muzika Džona Adamsa... Onda ulazi ansambl – igrači, obučeni u jednostavne sive kostime, koji furiozno guraju i premeštaju stolove, stvarajući atmosferu revolta, otpora, nervoze... Ek insistira na opuštenosti stopala i šaka tokom igre što pokret čini sasvim prirodnim, njegova mašta ga vodi u neočekivanim pravcima, pa vam se čini da te apstraktne nizove slivenih koreografskih pasaža, sa uvek iznenađujućim detaljima, možete gledati satima. Mac Ek u "Aluminijumu" koristi i lampe sa kojim se dva para igrača igraju u kanonu, zatim srebrni escajg... Sve u cilju kreiranja neobične atmosfere koja ima za cilj da prikaže sivilo i neurozu današnjeg sveta.

Drugi deo, plesni komad "Kao ako" (As if), na muziku Stefana Levina, pozorišna je kreacija Johana Ingera, koja ga sasvim sigurno uvodi u svetsku koreografsku elitu. Iako Inger, koji je najveći deo svoje igračke karijere proveo u Holandskom plesnom teatru, tvrdi da je mnogo naučio od svog učitelja Mac Eka, on je uspeo da izbegne poziciju epigona, da se otrgne od Ekovog, i kreira svoj, osobeni koreografski stil.

As if je uzbudljiva, fascinantna kreacija iz više razloga. Prvi je idejni, Inger zadire u suštinu ljudskih odnosa, u probleme individue u odnosu na društvo, u usamljenost i neshvaćenost koje postaju sasvim beznačajne u brzini i haosu dvadeset prvog veka. Na sredini scene je veliki crni zid, širok gotovo koliko i sama scena, igrači hodaju, trče oko njega, penju se, skaču, udaraju o zid ili se slivaju niz njegove stranice... Prepreke su oko nas ali i u nama, prepreke da se dođe do cilja ili da se uspostavi komunikacija. Jedan igrač pokušava da razgovara sa drugim igračem, ali ovaj samo nepomično stoji i ćuti. Onda se obraća devojci, igra sa njom ali njeni pokreti su pokreti marionete, ona se prepušta sasvim bezizražajna i hladna, bez sopstvenih impulsa, i na kraju odlazi.

Fascinantno je i to što Inger održava radnju na sceni na dva do tri nivoa – dok na jednoj strani gledamo ansambl scene na drugoj je odličan solo ili duet, čime on manifestuje veliki idejni, koreografski naboj. Na samom kraju zid počinje da se okreće, prvo sporo zatim sve brže, na jednoj strani su igrači koji su se zakačili za njega, sa druge je jedna devojka. Opet atak na individuu koja je sama, izgubljena... Igrači potom nestaju a zid, zaustavljen, ostaje na sceni.