ЛАТИНИЧНА ЗОРА

Као што се за Први мај ритуално сетимо радника, тако се два дана после досетимо – новинара. Јуче, 3. маја, био је Дан слободе медија који се обележава широм света, а у Србији још и с "пет минута громогласне тишине" у организацији гранског синдиката медија "Независност" и Независног удружења новинара Србије (НУНС) током којих ће се, по препоруци иницијатора, прекинути медијски програм и прочитати проглас "Дуго чекање слободе". Циник би рекао да је одредница о дужини из наслова прогласа последица чекања да новинаре неко други ослободи.

Било је ових дана, поводом те новинарске славе, разних учених текстова и паметних изјава и саопштења. О наградама да и не говоримо. Добро је да се јавност подсећа, макар и у пригодама, на значај "седме силе" за друштвену хигијену, док би о хигијени те силе свакодневно морали да се брину новинари који би, барем теоретски, од те слободе требало да имају највише користи. Али, то није тема овог коментара

Догодило се, наиме, да је Денис Латин, новинар хрватске телевизије, одбио да прими награду коју му је доделило Удружење новинара Србије (УНС). Реч је о награди названој "Зора" која се додељује "за посебан допринос у борби за слободу медија". Тумачећи генезу вести о одбијању да прими награду лако је извући закључак да је Латин, аутор емисије "Латиница", прво пристао да буде награђен, а да је одустао када је сазнао да ће је примити из руку свог телевизијског сабрата Нина Брајовића, председника УНС-а, и да је та сазнања стекао на основу дојаве о ратнохушкачкој биографији дотичног председника, посебно у периоду када је Брајовић "ослобађао" Вуковар.

Да иронија буде већа, тих деведесетих, обојица су, и Денис и Нино, један за хрватску, други за српску телевизију, извештавали с ратишта, први домољубно, други родољубиво, с тим што је овај други много лагао у складу са српском државном политиком и истом таквом уређивачком политиком РТС-а.

Потом је Латин освојио своју слободу направивши врло добар, како се то каже, ток-шоу, дочим је други у недостатку прилике да осваја слободу постао професионални председник Удружења у које се пристојан човек није хтео учланити и поред шансе да летује јефтино и то плати у више рата.

Слутим шта су били Латинови мотиви да награду прихвати, и новинари су, наиме, људи, а потпуно је јасно зашто је одбио да му буде уручена. Уосталом, сам Латин изјављује да му: "морална начела и људска савест не допуштају да такву награду прими из руку водећих људи УНС-а који су се у недавним временима доказивали као слављеници злочина, разарања и окупације Вуковара". Додао је још: "Проблем је у челним људима тог удружења..."

Ако је, наизглед, све јасно када се ради о Латиновим мотивима, остаје питање откуд се УНС досетио баш Латина да награди "за освајање слободе". Рецимо да су они у његовом опусу пронашли оправдање за тај гест, посебно због емисије у којој је хрватској јавности представљено страдање Срба у Крајини, због чега је Латин имао проблема и у јавности и у матичној кући, мада мислим да је у питању и чисто политикантство са сврхом да УНС стекне у домаћој јавности и међународним круговима нешто бољи кредибилитет и да се опере од биографије дворских улизица претходним режимима.

Да Нино Брајовић искрено верује да је Денис Латин стварно освојио слободу, не би на вест да је Латин награду одбио да прими, муњевито реаговао изјавом да је хрватска политика "главни кривац" за одбијање награде. Тако весели Нино невеселим аргументом доказује да је Денис, у ствари, неслободан од хрватске политике и да је домаћи жири за доделу награде направио грешку, а да он, аутор ослободилачког интервјуа с пуковником Шљиванчанином, нема везе с тим одбијањем.

Кад би се слобода освајала преко ноћи, свет би наредног јутра био много лепши и праведнији, а медији би нам били одговорни и писменији, мада ће се наћи они који ће се чудити идеји да писменост има неке везе са слободом. Освајање слободе дуг је процес и то процес коме нема краја... Уосталом, питајте нешто о томе актере ове епизоде у прослави Дана новинарске слободе.