Феудализам у спорту

Оно што се тренутно збива у Фудбалском клубу Партизан баца светло на оно што је, иначе, невидљиво, а то су – односи у спорту. Они су, углавном, свуда исти и, мање-више, готово сви сматрамо да само такви и могу да буду.

Председник је отелотворење клуба или савеза, управа његови сарадници који зависе од њега, директор и тренер су ту по његовој вољи, а играчи – њихово је да ћуте и чекају да буду добро продати. Те везе могу да се упореде са средњовековним.

Није тешко замислити председника као сизерена. За оне којима су лекције из историје временом избледеле то је феудални владар или велможа (велики моћник) који некоме ко и даље зависи од њега даје неки посед (феуд) на коришћење.

Онај слабији се зове вазал и, ако сизерен није задовољан њиме, може да га казни по свом нахођењу. Та зависност подсећа на ону у којој су данас тренери и спортски директори, па и генерални секретари у клубовима.

У тој средњовековној представи играчи су у улози кметова. Њихово је да раде (како знају и умеју), ћуте (да се не замерају онима изнад себе) и да чекају да буду продати (по могућству у иностранство). А управа? Па њени чланови су попут дворске свите (камариле).

Још једна позајмица из историје. Француски краљ Луј XIV се памти по изреци: „Држава – то сам ја!” Какве су околности данас председници би уместо држава могли да ставе: клуб, а тренери: тим!

Није у овом случају толико важно ко је у Партизану у праву. Битно је, за оне који нису непосредно заинтересовани, што у XXI веку уживо постоје односи којима је место у историји.

Разуме се, оно што је кроз целу цивилизацију јабука раздора и овде је закувало кашу. То је новац. Пандорина кутија се отворила када је касније смењени директор Партизана Крстајић јавно питао: „Где су паре?”

На његову страну је стао тренер, а на председникову Управни одбор. Када је Станојевић обзнанио да, ипак, неће дати оставку уместо расплета следи још већа затегнутост. И у Партизану је завладала потпуна тишина.

А кад се ћути, онда ту нису чиста посла!

Није спорно, поједностављено речено, да председник може да смени тренера, као што га је и поставио. Међутим, никако није добро, ако разлог за то није рад. Резултати рада су обично повод или изговор за тако нешто, мада треба имати у виду да њих не треба очекивати преко ноћи, па због тога не треба на основу њих прерано судити ни о председнику, ни о тренеру, ни о играчима.

Најопасније је, међутим, када се сече преко колена због личних разлога, сујете и томе слично. Компас је изгубљен ако председник у клубу тражи вазалну послушност, ако не дозвољава незгодна питања, другачије мишљење... Од климања главом добра неће бити ни за клуб, а ни за њега самог, јер чак и кад буде правио грешке, неће имати ко да му укаже на то, па да их исправи.

Није добро ни што су играчи остали без права да износе своје мишљење о људима и збивањима у клубу. И уместо да се укаже на проблем и потражи решење за њега, он тиња и прети да се пре или касније претвори у пожар.

Тренер, такође, нема право да због свог ега поремети екипу тиме што ће изоставити из ње онога кога је узео на зуб. Нити би могло да се опрости играчу из неких само њему знаних разлога, оправданих или не, свеједно, не додаје лопту саиграчу.

С клубом немају право да се поистовећују ни они који су га створили, а камоли они који су дужа или краћа, успешнија или неуспешнија, епизода у његовом животу. У овом тренутку Партизан је у пат-позицији.

Из ње ће се, разуме се, како-тако изаћи, али вазални односи би требало да остану историјска прошлост и у спорту.

Иван Цветковић