Feudalizam u sportu

Ono što se trenutno zbiva u Fudbalskom klubu Partizan baca svetlo na ono što je, inače, nevidljivo, a to su – odnosi u sportu. Oni su, uglavnom, svuda isti i, manje-više, gotovo svi smatramo da samo takvi i mogu da budu.

Predsednik je otelotvorenje kluba ili saveza, uprava njegovi saradnici koji zavise od njega, direktor i trener su tu po njegovoj volji, a igrači – njihovo je da ćute i čekaju da budu dobro prodati. Te veze mogu da se uporede sa srednjovekovnim.

Nije teško zamisliti predsednika kao sizerena. Za one kojima su lekcije iz istorije vremenom izbledele to je feudalni vladar ili velmoža (veliki moćnik) koji nekome ko i dalje zavisi od njega daje neki posed (feud) na korišćenje.

Onaj slabiji se zove vazal i, ako sizeren nije zadovoljan njime, može da ga kazni po svom nahođenju. Ta zavisnost podseća na onu u kojoj su danas treneri i sportski direktori, pa i generalni sekretari u klubovima.

U toj srednjovekovnoj predstavi igrači su u ulozi kmetova. Njihovo je da rade (kako znaju i umeju), ćute (da se ne zameraju onima iznad sebe) i da čekaju da budu prodati (po mogućstvu u inostranstvo). A uprava? Pa njeni članovi su poput dvorske svite (kamarile).

Još jedna pozajmica iz istorije. Francuski kralj Luj XIV se pamti po izreci: „Država – to sam ja!” Kakve su okolnosti danas predsednici bi umesto država mogli da stave: klub, a treneri: tim!

Nije u ovom slučaju toliko važno ko je u Partizanu u pravu. Bitno je, za one koji nisu neposredno zainteresovani, što u XXI veku uživo postoje odnosi kojima je mesto u istoriji.

Razume se, ono što je kroz celu civilizaciju jabuka razdora i ovde je zakuvalo kašu. To je novac. Pandorina kutija se otvorila kada je kasnije smenjeni direktor Partizana Krstajić javno pitao: „Gde su pare?”

Na njegovu stranu je stao trener, a na predsednikovu Upravni odbor. Kada je Stanojević obznanio da, ipak, neće dati ostavku umesto raspleta sledi još veća zategnutost. I u Partizanu je zavladala potpuna tišina.

A kad se ćuti, onda tu nisu čista posla!

Nije sporno, pojednostavljeno rečeno, da predsednik može da smeni trenera, kao što ga je i postavio. Međutim, nikako nije dobro, ako razlog za to nije rad. Rezultati rada su obično povod ili izgovor za tako nešto, mada treba imati u vidu da njih ne treba očekivati preko noći, pa zbog toga ne treba na osnovu njih prerano suditi ni o predsedniku, ni o treneru, ni o igračima.

Najopasnije je, međutim, kada se seče preko kolena zbog ličnih razloga, sujete i tome slično. Kompas je izgubljen ako predsednik u klubu traži vazalnu poslušnost, ako ne dozvoljava nezgodna pitanja, drugačije mišljenje... Od klimanja glavom dobra neće biti ni za klub, a ni za njega samog, jer čak i kad bude pravio greške, neće imati ko da mu ukaže na to, pa da ih ispravi.

Nije dobro ni što su igrači ostali bez prava da iznose svoje mišljenje o ljudima i zbivanjima u klubu. I umesto da se ukaže na problem i potraži rešenje za njega, on tinja i preti da se pre ili kasnije pretvori u požar.

Trener, takođe, nema pravo da zbog svog ega poremeti ekipu time što će izostaviti iz nje onoga koga je uzeo na zub. Niti bi moglo da se oprosti igraču iz nekih samo njemu znanih razloga, opravdanih ili ne, svejedno, ne dodaje loptu saigraču.

S klubom nemaju pravo da se poistovećuju ni oni koji su ga stvorili, a kamoli oni koji su duža ili kraća, uspešnija ili neuspešnija, epizoda u njegovom životu. U ovom trenutku Partizan je u pat-poziciji.

Iz nje će se, razume se, kako-tako izaći, ali vazalni odnosi bi trebalo da ostanu istorijska prošlost i u sportu.

Ivan Cvetković