Осморо деце у Србији чека нови бубрег

Малишани који свакодневно иду на хемодијализу у Универзитетску дечју клинику у Београду, захваљујући Удружењу „Све за осмех” и Ротари клубу „Земун”, добили су од Деда Мраза пакетиће са омиљеним играчкама, књигама, слаткишима... Деки у црвеном-белом оделу прошапутали су само једну жељу: да што пре оздраве.

– Од друге године долазим на дијализу, и сваки пут остајем по четири сата. Учим у болници, имам овде и другаре. Једина ми је жеља да добијем нови бубрег – стидљиво објашњава десетогодишња Александра Аврамовић из Лознице, којој осмех није силазио са лица због поклона које је добила.

На пресађивање бубрега у Србији чека осморо малишана који немају живе даваоце, а најмлађи пацијент има само девет месеци. Ови малишани три пута недељно морају на дијализу.

Проф. др Зоран Крстић, дечји хирург из Клинике у Тиршовој улици, пожелео је малишанима да се у новој години виђају што ређе, што ће бити могуће само уколико програм кадаверичне трансплантације у земљи боље буде радио.

– Мислим да би акција у вези са просвећивањем јавности о важности трансплантације требало да се прошири на све медије и на све здравствене установе у Србији. Сваке године на дијализу крене најмање шесторо нових пацијената, којима је неопходно пресађивање – истакао је др Крстић.

Малишани дуге сате поред апарата за дијализу најчешће проводе цртајући, гледајући телевизију, решавајући домаће задатке... Пуно им значи пажња хуманих људи, који их, када год то могу, обрадују омиљеним даровима.

– Треба радити на едукацији грађана како би се подигла свет о трансплантацији, јер људи и даље имају предрасуде када је реч о овој области медицине. Добро је организовати трибине и акције потписивања донорских картица, јер су то неки од начина како се људи могу упознати са тиме да постоји 20 пута већа шанса да некоме затреба орган, него да га да – нагласила је дрМима Фазлагић, из Ротари клуба „Земун”.

Јелена Антић, из Удружења „Све за осмех”, каже да су пре неколико година, када је њен син добио нови орган, пресађивање и завештање органа били табу теме у Србији. Како истиче, сада је срећна – њен син Стефан се добро осећа.

– Променио му се живот после пресађивања бубрега, а следеће године моћи ће да крене у предшколско одељење у вртићу. Моје дете сада може да иде у играоницу, на рођендане и да се дружи са вршњацима. Све је то пре пресађивања било немогуће. Наши људи не размишљају о болести док се не деси нешто њима или њиховим ближњима. Свако може да издвоји пола сата и потпише донорску картицу и завешта органе – нагласила је Антићева.

Д. Давидов-Кесар