Монте Карло – једна прича о игри

Балетска премијера око Нове године постаје лепа традиција у Монте Карлу, вероватно јединствена у свету. Последњих пет вечери у години која је за нама, у тамошњем форуму „Грималди”, играчи Балета Монте Карла изводили су нову представу „Језеро”, у кореографији Жан-Кристофа Маја, на комбиновану музику Чајковског и Бертрана Маја. Ова два Маја браћа су рођена и често – братски сарађују. Али, чим је ту и име славног руског композитора тешко је поверовати како све то нема никакве везе с „Лабудовим језером”. Има, наравно. Али има и довољно разлика, и разлога за један наслов у коме се најславније балетске „птице” не помињу.

Ради се о још једном новом читању класике, овог пута с потписом поменутог француског кореографа који је готово пуне две деценије на челу ове компаније. Својим богатим опусом он је постао читаво једно поглавље у импресивној историји уметничке игре Монака, те мале кнежевине на Азурној обали. А та историја почела је пре једног века (1911), кад су у Монте Карло стигли изузетни „досељеници” – чувени Руски балет Сергеја Дјагиљева. Овај долазак Руса у топле медитеранске крајеве био је више од приче о играчима. Пошто су тријумфално освојили Париз, они су постали прави магнет за многе друге сјајне уметнике – композиторе, сликаре... Из свог „гнезда”, у тој мајушној држави покрај мора, чувена дружина руска, са својим новим плесним бајкама, кретала се на разне стране – до великих градова и позорница.

Смрт Сергеја Дјагиљева (1929), међутим, била је и прва смрт Руског балета. Три године после, родиће се нова трупа, али уследиће и разлази, нова разграњавања у Руском балету из Монте Карла. После неколико гашења и ускрснућа, последњи огранак славне трупе коначно се угасио 1963. године. За оно што се касније дешавало најзаслужније су две принцезе, не из балетских бајки, већ из домаће династије Грималди. Прво је лепа Грејс Кели, славна глумица и жена владара Монака, јакоподржавала игру и то пренела на своју старију кћер Каролину, принцезу од Хановера. Кћи је остварила мајчин сан и створила Балет Монте Карла, који је, пре три године, видела и наша публика, када су у Центру „Сава”отворили 6. београдски фестивал игре. Оно што је можда најкарактеристичније за протекли век игре (са повременим прекидима) у Монте Карлу јесте модерност тог плеса. А како је почело, тако је и данас.

У овој причи не може се заобићи ни чувена балетска академија „Грејс Кели”, коју је отворила Марика Безобразова, некад и сама играч у Руском балету. За ту врхунску школу (от)купљена је кућа породице Сингер, чије је име на милионима шиваћих машина. У две хиљаде квадрата лепе виле, на литици уз француску границу, стваране су генерације играча, међу којима су и неке будуће балетске звезде. Из те школе у Београд се вратио и садашњи првак Балета Народног позоришта Јован Веселиновић. Други човек поменуте школе данас је онај који је на челу Балета – Жан-Кристоф Мајо.

А зашто овај уметник већ неколико сезона, око Нове године, избацује свој нови балет? Објашњење је доста једноставно. Оваква велика компанија у малој држави као што је Монако има један хроничан проблем. Зове се –– публика. Она се мора анимирати, пре свега у француском и италијанском суседству, а овакви божићно-новогодишњи програми нека су врста пословне изложбе намењене и онима из удаљенијих крајева Европе и света. Зато се на тим представама може видети свет из дирекција познатих фестивала и театара. Овакве компаније траже пуно игре, што ће рећи и солидан број гостовања и турнеја, јер у противном не постоји разлог њиховог постојања. У тој пословној публици била је Аја Јунг, која је на челу Београдског фестивала игре. О овој празничној балетској фешти рекла нам је:

– Град је сијао као велика јелка, а нас госте дочекала је лепа представа „Језеро”, у којој су ликови мало измештени, баш као и сама прича. У њој је онај зли Ротбарт постао женско. Међутим, оно што највише импресионира јесте мушки састав ансамбла чије су способности фантастичне.

М. Шеховић