Прети колективно безнађе

Демократија је у дефициту, политика је на ивици банкрота, a свету због безнадежности изазване глобалном економском кризомпрете сукоби.

Дијагноза није нова. Чула се протекле године у протестима на готово свим тачкама планете. Ново је то што ће се општим стањем свести озбиљно позабавити политички лидери и бизнисмени на Светском економском форуму у Давосу, крајем јануара.

Тим од 460 стручњака из области политике, привреде и цивилног сектора у седмом по реду „Извештају о ризицима” истиче да је глобална економска криза последњих неколико година погонско гориво за нарастање национализама, социјалних немира и конфликата. 

Оцењује се да би „посејано семе незадовољства“ у деценији пред нама могло да проклија и да поништи све позитивне трендове глобализације. Документ разматра шире последице економске кризе која је глобалну економију гурнула у најдубљу рецесију од Другог светског рата, што је многе владе натерало да уведу најоштрије мере штедње и да занемаре било какав краткорочни развојни подстицај.

Форум у Давосу забрањује објављивање ширих цитата из овог папира у који је „Политика” имала увид, али је дозвољено препричавање основних теза о ризицима са којим се суочава свет.

Тек када се у луксузном зимском центру њиме буде позабавио највиши светски економски скуп, са закључцима ће детаљније моћи да буде упозната шира јавност.

Извесно је да су многи социјални феномени забринули бизнис елиту која је предуго остајала хладна према оваквим анализама. 

Живимо у времену кад многи знају да њихова деца неће као одрасли људи уживати виши стандард од родитеља, што је до сада био случај. Описујући ову нову болест, један од директора Форума, одговоран за најновији извештај о ризицима, прецизира да је криза нарочито акутна у високоразвијеним индустријализованим земљама.

„Оне су историјски уливале велико поверење свом становништву и у њима су се рађале велике и храбре идеје.“

Аутори траже да се процени ризик и пронађе адекватније решење за актуелне демографске токове: све је већи број младих људи без перспективе и пензионера чија мизерна примања зависе од државних институција урушених дуговима.

Творци текста упозоравају и на растући јаз између богатих и сиромашних, обучених и неквалификованих, на потпуни поремећај у фискалном систему. Позивају и државни и приватни сектор да заједнички изнађу креативне начине за разбијање „зачараног круга”.

Развијеном делу света прети тзв. дистопија, која означава „место где је друштво, опхрвано невољама, запало у колективну безнадежност”.

Из извештаја се види да се светска елита дубоко забринула због порука које су јој протекле године упућивали „Окупатори Волстрита” и масовни протести против лажне демократије и диктата финансијских институција. 

То, констатују аутори, указује да „растуће незадовољство политичким и економским властима може, захваљујући технологијама умрежавања, да доведе до муњевите мобилизације грађана”.

У развијеним земљама незадовољство старијих заснива се на страху да ће изгубити социјалне бенефиције са којима су рачунали, док су млади огорчени што остарела популација остаје у радном односу дуже и што у скученим условима нема места за њихово запошљавање.

Позивајући се на оно што се могло видети из „арапског пролећа”, аутори закључују да су контекст и захтеви мање развијених земаља потпуно различити. У овим земљама „брзи економски развој потхранио је очекивања да од њега буде видљивије користи за све слојеве друштва, а не само за привилеговане”.

Покрети које су многи посматрали као реплику безопасних хипика ипак нису наишли на глуве уши светске елите. Учесници Давоса ће много мање уживати у идиличном зимском амбијенту кад им на сто, уз кафу и сок, буде стављена студија о ризицима који их чекају, када са планине сиђу на земљу.