Принцеза међу четинарима

Готово да нема човека коме кад поменете Панчићеву оморику не стане дах са дивљењем на лицу. Без сумње, наша српска лепотица никога не оставља равнодушним. А Србија је, може се рећи, имала среће да припада оном делу Балканског полуострва где су природна станишта добро очувана па тако и бројне врсте још из доба терцијара.
Али једна од њих свакако предњачи. Ову лепу смрчу открио је Јосиф Панчић, још крајем 19. века, прецизније, 1876. године, и то на подручју око средњег тока реке Дрине, на планини Тари. 
И они који скоро да ништа не знају о биљном свету, не могу а да не запазе четинар, ускопирамидалне крошње чије су горње гране уперене ка небу, средишње стоје мирно и хоризонтално, а доње као да су се повиле ка земљи, подижући своје врхове према сунцу и показујући плавичасто-сребрнасту тајну свог "унутрашњег костима".

Панчићеву оморику можете срести и на стрмим кречњачким  литицама, које су окренуте ка северу, и на високим планинама од око 1.700 метара надморске висине, као и у њиховим подножјима, на око 300-400 метара. Може да порасте и 40 метара, а да јој прсни пречник дебла буде, чак, пола метра.

Међутим, оно што свакако фасцинира јесте то да овај леп четинар краси паркове и зелене површине у градовима. Поред изузетне лепоте, којој би требало додати и тамнољубичасте, висеће шишарице, ова врста има много шири еколошки значај него што се то могло и замислити. Интересантно је то, поред тога што подноси температуре од минус 40 до плус 40 степени Целзијуса, да је она изузетно отпорна на дим, прашину, гасове, као и на екстремне промене влажности, светлости итд.

Осетљива је једино када је сасвим млада, до три-четири  године живота. Тада би је требало заштитити од летње суше, раних пролећних мразева и недовољне светлости. А када прође овај период, она постаје изузетно отпорна.

Из наведених разлога, данас је можете срести у готово свим већим градовима Европе, од севера до југа, од Шведске, преко Немачке, Енглеске, до Италије. У Русији је посебно цењена и омиљена.

Ова, по многима, принцеза међу четинарима, лепа је у парковима, али и на мањим зеленим површинама, због већ поменуте ускопирамидалне крошње. Изванредне ефекте даје и кад се сади сама, као солитерна врста, али и у комбинацији са другим врстама.

Интересантно је напоменути да је прва жена, доктор шумарских наука, проф. др Надежда Лукић-Симоновић управо била експерт за својства Панчићеве оморике.

Њена виталност и лепота инспирација су за екологе, биологе, пејзажне архитекте, али и за уметнике.