Молитвом против зла наркоманије

НОВИ САД – Братство манастира Ковиљ годинама је одредиште младих који траже помоћ у настојању да се извуку из пакла наркоманије. Монаштво које предводи владика јегарски Порфирије прима их отворена срца и храбри да крену путем избављења. Пошто манастир није имао могућности да невољницима обезбеди дужи боравак у манастирском конаку, пронађен је додатни простор за смештај ових људи, па је тако формирана заједница на једном салашу у Ченеју, у којој зависници живе и раде под надзором свештеника, али и других стручних лица.

– Заједница "Земља живих" у Ченеју формирана је пре непуне две године, као први такав подухват под окриљем Српске православне цркве. Чланови заједнице на салашу бораве непрекидно од једне до три године и тамо обављају разне послове, баве се спортом и другим активностима. Постоји време и за молитву, јер наш рад са овим људима је заснован првенствено на учењу цркве. Указујемо им на смисао постојања, да је живот радост, да љубав постоји и да увек постоји неко ко вас воли онаквим какви јесте, а то је Бог – прича нам домаћин у овој заједници, отац Јелисеј (Капор), сабрат манастира Ковиљ.

У заједници су се нашли људи из различитих крајева, вели монах Јелисије, баш као што и манастир Ковиљ походе људи из свих делова света. Добар глас се далеко чује, па се тако јављају људи из читаве Европе, Канаде, Америке и Аустралије.

– Зову и долазе и сами наркомани, али често и њихови родитељи. Интересовање је толико велико да смо одмах по формирању заједнице у Ченеју кренули у потрагу за сличним објектом који би служио истој сврси па смо обезбедили кућу у Вилову, а вероватно ћемо обезбедити још један објекат близу самог манастира – каже монах Јелисије.

– Сви који нам долазе тврде да су претходно све покушали да се "скину" са опијата, али да нису могли, па ако је то тако, испада да им је наш манастир последња нада. У таквој безизлазној ситуацији, најважнија је чврста одлука да се са дрогом прекине – наставља Јелисије – да се крене путем духовног и физичког излечења. Зато смо осмислили неколико етапа у читавом поступку, које трају неколико месеци и које претходе њиховом усељењу у ченејски салаш. У томе нам помажу професор Пантић из Војномедицинске академије и др Белица из Новог Сада. Потом их полако уводимо у живот у заједници, тако што једном недељно долазе да раде, а тек када се та етапа успешно пређе, следи усељење у заједницу. Значајну помоћ имамо и од оних који су прошли или знају како функционишу сличне заједнице које делују под окриљем Римокатоличке и Протестантске цркве.

Из ове заједнице могућ је излазак само уз благослов.

Владимир Филиповић (28), из Сарајева, каже да је десет година зависник од дроге. У Ченеју борави 11 месеци.

– Овде сам дошао да тражим спас, пошто сам био на самом дну. Почео сам да се дрогирам док је у Босни беснео рат, и то морфијумом пошто је он у рату био најдоступнији – прича Владимир и наставља:

– Мало-помало, примакао сам се хероину и да бих дошао до њега крао сам... Био сам све оно што је најгоре. Морао сам то да радим да бих био "нормалан", а у ствари тада сам био ненормалан. За десетак година, колико сам зависник, прошао сам све терапије, болнице и друге установе, али ми ништа није помогло. Уништио сам породицу, изгубио пријатеље... За манастир Ковиљ је у Сарајеву чула моја мајка, тако сам дошао овде да уз молитву, рад, ред и дисциплину настојим да се одупрем злу које ме је спопало.

Проблем са наркоманима, како истичу ковиљски монаси, не може се решавати само лековима. Зависницима је потребно пружити нешто више, јер, како кажу, њихов проблем није "хемијске" природе, па да га хемија решава, већ духовне. Игуман Ковиља владика Порфирије сведочи о томе да су усамљеност и осећање недостатка љубави основни проблеми наркомана, без обзира на то да ли је реч о њиховом субјективном доживљају, или је објективно заиста тако.

– Могуће је да му је у амбијенту у којем је живео указано довољно љубави, али да он није успео да је препозна и прими због тога што је имао дубљи суштински духовни поремећај. Ми у манастиру покушавамо да им пружимо оно елементарно, да разумемо муке и оно што их је довело до тога да потраже утеху у дрогама и у бекству од реалности. Онда покушавамо да им помогнемо да пронађу смисао и разлоге свога постојања како би имали мотивацију да се боре са својим проблемима и за живот уопште – каже владика Порфирије (Перић).