Агенција за попис агенција

У српским медијима постоји, можда намерна, непрецизност приликом коришћења неких термина. Кредити се, на пример, у готово свим штампаним и електронским медијима именују као „помоћ“ или „поклони“ страних држава и међународних финансијских институција. Они могу садржати елемент поклона у виду каматне стопе која је нижа од комерцијалне по којој би наша држава могла да се задужи на међународном тржишту, али кредити свакако јесу и дугогодишња обавеза у будућности. Уколико би се третирали као кредити, постављало би се питање њихове сврсисходности, али, пошто су, ето, поклони, није пристојно постављати таква питања.

Попут кредита, неправилно се употребљава и термина „држава“: па се тако каже да ће држава помоћи и свашта ће учинити, али се заборавља да се то чини новцем пореских обвезника. А њих нико није питао да ли је та потрошња и у њиховом интересу, а не само у интересу оних којима „држава“ нешто помаже, даје, поклања.

Ово значи да немамо елементарну свест о јавним приходима и јавној потрошњи, а ако је немамо, све је дозвољено, само је питање ко од таквих прихода и потрошње има користи.

Када се говори о Агенцијама помињање 130, више или мање, агенција истог тренутка изазива љутњу и бес наших грађана. Сасвим оправдано, али да ли и у складу са количином беса коју би други видови потрошње требало да заслуже?

Када се овим републичким додају покрајинске, градске, општинске агенције, комисије, дошли би смо до цифре од преко хиљаду таквих институција. То би био одличан посао Агенције за попис агенција. Међутим, шта и податак о хиљаду агенција говори?

По мени, суштинско питање је да је у Србији потребан почетак процеса формирања свести о јавној потрошњи. Да се о буџету Србије не говори само пред нову годину, већ свих дана у години. Зашто се, шта и колико опорезује, и да ли је то неопходно? На шта се опорезован новац троши, и да ли је могуће боље и ефикасније новац потрошити? Шта значи буџетски дефицит, и да ли је потребан, и колико ће га наредне генерације отплаћивати?

Што се тиче свих агенција, комисија, комитета, савета, најбитније је да се образложи сврсисходност њихове потрошње новца. Уколико је оправдана подржати, уколико није институције угасити. За овај процес је медијска пажња неопходна, као и медијска промоција или правдање формираних институција.

Али, да поновим, суштина је у количини потрошеног новца, а не у броју институција. Следећа влада Србије може да донесе закон којим ће се све агенције припојити надлежним министарствима. Тиме ће се прикрити њихово постојање, али не и количина утрошеног новца.

Укупна јавна потрошња у Србији износи око 13 милијарди евра. На агенције одлази око 300 милиона или мање од три одсто. Шта је с преосталих 97 процената?

Навешћу једно поређење с Хрватском: у првих десет месеци 2001. године Србија је на плаћање камата потрошила 375 милиона евра (дакле, више него на све агенције), а на капиталне издатке 776 милиона, док је Хрватска на камате 846 а на инвестиције 443 милиона. Готово савршена асиметрија која указује на будућу потрошњу у Србији на камате и инвестиције. О овоме треба водити рачуна у годинама које долазе.

Али треба водити рачуна и о агенцијама. Да ли им је једина сврха партијско ухлебљење, па ће и наредна власт само додати своје кадрове, или имају неко оправдање за постојање? Да ли се медијским причама о њима скреће пажња са министарстава, јавних предузећа и локалне потрошње?

У сваком случају, добро је да се о њима прича. Јер то је опорезована зарада и потрошња свих нас.

*Аутор је уредник сајта Макроекономија