Agencija za popis agencija

U srpskim medijima postoji, možda namerna, nepreciznost prilikom korišćenja nekih termina. Krediti se, na primer, u gotovo svim štampanim i elektronskim medijima imenuju kao „pomoć“ ili „pokloni“ stranih država i međunarodnih finansijskih institucija. Oni mogu sadržati element poklona u vidu kamatne stope koja je niža od komercijalne po kojoj bi naša država mogla da se zaduži na međunarodnom tržištu, ali krediti svakako jesu i dugogodišnja obaveza u budućnosti. Ukoliko bi se tretirali kao krediti, postavljalo bi se pitanje njihove svrsishodnosti, ali, pošto su, eto, pokloni, nije pristojno postavljati takva pitanja.

Poput kredita, nepravilno se upotrebljava i termina „država“: pa se tako kaže da će država pomoći i svašta će učiniti, ali se zaboravlja da se to čini novcem poreskih obveznika. A njih niko nije pitao da li je ta potrošnja i u njihovom interesu, a ne samo u interesu onih kojima „država“ nešto pomaže, daje, poklanja.

Ovo znači da nemamo elementarnu svest o javnim prihodima i javnoj potrošnji, a ako je nemamo, sve je dozvoljeno, samo je pitanje ko od takvih prihoda i potrošnje ima koristi.

Kada se govori o Agencijama pominjanje 130, više ili manje, agencija istog trenutka izaziva ljutnju i bes naših građana. Sasvim opravdano, ali da li i u skladu sa količinom besa koju bi drugi vidovi potrošnje trebalo da zasluže?

Kada se ovim republičkim dodaju pokrajinske, gradske, opštinske agencije, komisije, došli bi smo do cifre od preko hiljadu takvih institucija. To bi bio odličan posao Agencije za popis agencija. Međutim, šta i podatak o hiljadu agencija govori?

Po meni, suštinsko pitanje je da je u Srbiji potreban početak procesa formiranja svesti o javnoj potrošnji. Da se o budžetu Srbije ne govori samo pred novu godinu, već svih dana u godini. Zašto se, šta i koliko oporezuje, i da li je to neophodno? Na šta se oporezovan novac troši, i da li je moguće bolje i efikasnije novac potrošiti? Šta znači budžetski deficit, i da li je potreban, i koliko će ga naredne generacije otplaćivati?

Što se tiče svih agencija, komisija, komiteta, saveta, najbitnije je da se obrazloži svrsishodnost njihove potrošnje novca. Ukoliko je opravdana podržati, ukoliko nije institucije ugasiti. Za ovaj proces je medijska pažnja neophodna, kao i medijska promocija ili pravdanje formiranih institucija.

Ali, da ponovim, suština je u količini potrošenog novca, a ne u broju institucija. Sledeća vlada Srbije može da donese zakon kojim će se sve agencije pripojiti nadležnim ministarstvima. Time će se prikriti njihovo postojanje, ali ne i količina utrošenog novca.

Ukupna javna potrošnja u Srbiji iznosi oko 13 milijardi evra. Na agencije odlazi oko 300 miliona ili manje od tri odsto. Šta je s preostalih 97 procenata?

Navešću jedno poređenje s Hrvatskom: u prvih deset meseci 2001. godine Srbija je na plaćanje kamata potrošila 375 miliona evra (dakle, više nego na sve agencije), a na kapitalne izdatke 776 miliona, dok je Hrvatska na kamate 846 a na investicije 443 miliona. Gotovo savršena asimetrija koja ukazuje na buduću potrošnju u Srbiji na kamate i investicije. O ovome treba voditi računa u godinama koje dolaze.

Ali treba voditi računa i o agencijama. Da li im je jedina svrha partijsko uhlebljenje, pa će i naredna vlast samo dodati svoje kadrove, ili imaju neko opravdanje za postojanje? Da li se medijskim pričama o njima skreće pažnja sa ministarstava, javnih preduzeća i lokalne potrošnje?

U svakom slučaju, dobro je da se o njima priča. Jer to je oporezovana zarada i potrošnja svih nas.

*Autor je urednik sajta Makroekonomija