Трачеви из Беле куће

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – У јавности они су срећан пар који, иако је већ прилично зашао у другу половину живота, зрачи енергијом и младошћу. Какви су међутим када су сами, када после државних обавеза почну да се баве личним проблемима, ако је у кући где живе то уопште могуће?

Питање није само воајеристичка радозналост, већ од суштинског значаја, јер Барак и Мишел Обама нису у браку само једно с другим (од 1992), већ (од краја 2008) и са целом Америком. Односи владајућег пара, знамо то из сопствене историје, могу да утичу и на живот целе нације. Да ли се и први супружници Америке уклапају у чувени почетак Толстојеве „Ане Карењине”, где се каже да сви срећни бракови личе један на други, док је сваки несрећан, несрећан на свој начин.

Споља гледано, брак Обаминих је – интересантан. То је пре свега прича о двоје (на Харварду) образованих људи који су пробили друштвене баријере, али и о невероватно брзом политичком успону његове мушке половине, који не би био могућ без подршке оне лепше.

Због тога се последњих дана овде доста прича о књизи кратког наслова „Обаме”, у којој, на приличном броју страна (368), новинарка „Њујорк тајмса” Џоди Кантор настоји да удовољи знатижељи јавности и открије шта се збива у источном крилу Беле куће, где је приватна резиденција председника, и колико то утиче на оно што ради у западном, где је Овални кабинет – и где се ствара историја.

Ауторка је у септембру 2009. за недељник „Тајм” водила дуги интервју са председником и првом дамом, а пре тога, у кампањи, написала неколико запажених прича о њиховом заједничком животу. Није добила прилику да са њима сретне и припремајући ову књигу, па се тако ослонила на оно што је успела да извуче разговарајући са око 300 садашњих и бивших сарадника Беле куће. Неки су говорили анонимно, неки под својим именом. Претпоставља се да су садашњи били дискретнији, а бивши отворенији, анонимци искренији, а именовани опрезнији.

Да ли то значи да је књига само збирка трачева о Обамама? Ту дилему ефектно разрешава Дејвид Ремник у свом приказу у магазину „Њујоркер” (чији је главни уредник): „Овакве књиге на озбиљнија питања као што су историја, контекст и идеје гледају као деца на тањир поврћа. Циљ им је да сервирају велику порцију сладоледа.”

По неким другим оценама, ауторка је послужила прилично сладоледа у настојањима да завири иза танке завесе која у најпознатијој резиденцији света – која је истовремено и споменик и музеј и председничка канцеларија, војна база и терористичка мета – јавно одваја од приватног. Износи и пикантне детаље који гарантују да ће публицистичка посластица бити поједена до краја, али и политичке чињенице које осветљавају преокупације и дилеме првог црног председника Америке, који је имао срећу да оствари историјску победу, али и несрећу да то постигне у најтежим могућим околностима: усред највеће послератне економске кризе и када је конзервативна опозиција републиканаца радикалнија него икад.

Главни утисак је да је Канторова добро истражила тему коју излаже у најбољем маниру новинарске публицистике: информативно и занимљиво, са пуно чињеница, сведочења и, кад год то затреба да се одржи пажња, драмских обрта. Има и пикантерија попут оне да је годину дана пре почетка кампање Мишел Обама своје ципеле (број 44) куповала на чикашким распродајама (наводи се и име продавнице), да је првобитно планирала да се, мимо традиције, у Вашингтон из Чикага пресели тек после пола године, да на путовања у иностранство води шминкера, да на интернету купује кредитном картицом на којој је неко друго име…

На увиду је и почетна дезоријентисаност после „катапултирања” из Чикага у Белу кућу и мукотрпног навикавања на протокол у новом, затвореном свету, на чињеницу да не може ни пса да прошета, а да не буде фотографисана. Износе се и дилеме да ли, кад мора да се слика, позира у ексклузивним модним хаљинама, а да то не остави утисак „нашла се Мила у чем није била”… И свести да многи злурадо очекују, да као прва Афроамериканка у улози прве даме направи неку катастрофалну грешку.

Он чему је међутим после изласка књиге посвећена највећа пажња, јесу односи председникове супруге са његовим најближим сарадницима. Они који су очекивали да ће добити потврду како се она меша у супругов посао, на начин како су то, на пример, радиле Хилари Клинтон или Ненси Реган, остали су у том погледу разочарани. Мишел Обама је свесна да није она та која је добила изборе и да је само „привезак”, нешто што иде уз председника. То међутим не значи да није било напетости, па и инцидената између ње и супругових саветника.

Као најдраматичнији инцидент, Џоди Кантор наводи онај из септембра 2010, када је Роберт Гибс, Обамин секретар за штампу, дан почео са вешћу о томе да се у књизи која је управо објављена у Француској, износи како је Мишел Обама рекла Карли Бруни, супрузи француског председника, како „не може да поднесе” живот у Белој кући коју описује као „пакао”.

Гибс је, свестан колику би то политичку штету направило ако не буде оповргнуто, одмах ступио у везу са колегама из Јелисејске палате и затражио деманти. Издејствовао га је после много мука, али уместо захвалности, следећег јутра, на првом састанку у пола осам, саветница Валери Џарет (иначе стара породична пријатељица Обаминих), смркнуто му је рекла како је прва дама у ствари незадовољна начином на који је овај проблем решен.

Гибс је експлодирао. Уз псовку, загрмео је да се убио од напора да спречи скандал. Да ли је „прва дама” објаснила чиме је незадовољна?

После размене тешких речи, испало је да Мишел Обама није задовољна брзином којом је проблем решен. Кад је Џаретова опоменула Гибса да због тога не псује (псовке, веома експлицитне, наведене су без цензуре) он је – опсовао и прву даму.

Уз ову пикантерију, наводи се и друга: да је први Обамин шеф кабинета Рам Емануел избегавао контакте са Мишел Обамом, да јој сви замерају да се недовољно посвећује својим обавезама и слично.

Чини се да књига ипак пружа и мало контекста, износећи Обамине често нереалне процене шта може да постигне и нервозу прве даме због тога. Описане су и његове (и њене) амбиције да промене начин како функционише Вашингтон и судари са реалностима, процес у којем пар, после каријере у којој је критиковао естаблишмент, сам постаје део тог естаблишмента.

Мишел је, на крају, портретисана као највећи савезник супруга споља, а најжешћи критичар изнутра. А у позадини свега је чињеница да већина гласача демократа воли да их види заједно – и да Обамин реизбор идућег новембра све више зависи од привлачних слика и шармантних прича о њему и породици.