Пут за Енфилд

Замислите утакмицу Црвена звезда – Партизан, али у полуфиналу Лиге шампиона у фудбалу. Није лако да се замисли, међутим, ако се пусти машти на вољу... А сад замислите на шта би личио стадион на коме би се играо тај "најважнији вечити дерби у историји". То, већ, није тешко: "пуне трибине лудих навијача", "све лудо, дрогирано", бакље, петарде, "топовски удари", нереди свих врста, посао за полицију и хитну помоћ итд.
Наизглед сувишно питање: да ли су "делије", "гробари" и остали удружени навијачи гледали пре неки дан утакмицу Ливерпул – Челзи у полуфиналу Лиге шампиона? Ако јесу – шта су видели?

Да ли је на стадиону "Енфилд роуд" било ичега од онога у чему се они такмиче? Да ли је било "декорација", "амбијената" и осталог на шта смо се навикли кад се игра не само "вечити дерби" него било која утакмица клубова чије најватреније присталице "држе до себе"?

Да подсетимо, некада су управо навијачи Ливерпула сејали страх и трепет где год су се појављивали. На њих су се угледали и млади код нас.

Онда је дошла трагедија на "Хејселу" 1985. у финалу Купа шампиона (Јувентус – Ливерпул 1:0). И не само што фудбалери Ливерпула ни криви ни дужни пет година нису могли да учествују у европским клупским такмичењима, него је одмазда погодила и остале енглеске клубове, који у Бриселу 1985. нису ни лук јели, ни лук мирисали. Данас на енглеским стадионима, чак и кад су утакмице од историјског значаја као што је била Ливерпул – Челзи, гледалиште, укључујући и чувени "коп", подсећа на оперу у поређењу с "ратним полигонима" на нашим "северима" и "југовима".

Кад су Енглези дивљали, "делије" и "гробари" су се угледали на њих. Сада, када су навијачи у Енглеској толико кротки да више нема ни ограде између њих и игралишта, наши "навијачи" неће да се угледају на њих, на Запад, на савремене токове...

Зашто? За политичаре су и хулигани гласачи, а ко зна за кога могу да се определе кад дође време да обаве своју грађанску дужност. Влада не примењује "енглеске мере", јер би то могло да изазове незадовољство тих група, а ко зна шта може да се изроди из тога.

Клупске управе немају никакав други чврст ослонац сем "армије највернијих навијача". У време социјализма њихова власт је извирала из партије, а у капиталистичким земљама ту улогу je имао новац. Код нас се једно изгубило, за друго још није рашчишћен терен и онда готово пресудну реч имају "вође навијача". Да оставимо по страни питање ко их је, када и како изабрао, коме одговарају, кога представљају...

Због готово истоветног понашања на трибинама наши клубови се у једном случају јавно поносе њимa, а у другом их "званично осуђују и ограђују се од њих". Тренери и играчи не говоре јавно о игри и тактици. Драже су им приче о психологији и позиви на подршку с трибина.

Када је постављен за тренера Партизана Стјепан Бобек је казао да његовом младом тиму више одговара лига, него куп и то образложио. То је пример како тренер утиче на спортско образовање публике. С њим на челу "црно-бели" не само што су освојили првенство, него су били три пута узастопно прваци (1961, 1962. и 1963), а у купу, као што је и предвидео, нису учинили ништа значајно.

Други пример. Миљан Миљанић је од Црвене звезде створио тим који је практично био непобедив у Југославији: у златно доба за четири сезоне по три пута је освајао првенство (1968, 1969. и 1970) и куп (1968, 1970. и 1971). Када су "црвено-бели" у то време победили у Зеници Челик с 2:0 није био задовољан, јер, како је тада рекао, Звездин задатак није само да осваја бодове, него и да игра лепо. Данас је другачије.

Новинари се све ређе усуђују да разматрају ко је како играо или водио тим. Зато су медији преправљени празноречјем из клубова.

Млади навијачи, од којих огромна већина није ни обула копачке, а камоли играла прави фудбал, долазе на стадион спортски неписмени. Они не знају да су порази саставни део спорта. Њима је само стало да "наши" увек побеђују и вечито буду први.